Eisriesenvelt je najveća ledena pećina na svetu . Nalazi se oko 40 km južno od Salcburga u blizini grada Verfena ( Austrija ). Pećina je unutar planine Hochkogel u Tennengebirge delu Alpa. Otkrijte raskoš najveće ledene pećine! Videćete ledene palate kristalno jasne lepote, koji vas vode u zimski svet leda, čak i u vrelim letnjim danima. Moćni ulaz u pećine, 20 m širok i 18 m visok, može se videti iz daleka. Sistem pećina se proteže preko 42 km, prvi kilometar karakteriše gigantske ledene formacije. Ovaj deo je otvoren za javnost i može se posmatrati sa vodičem. Pećine imaju prosečnu temperaturu od 0°C tokom letnjih meseci.

Odlično rešenje kako najbolje spojiti ljubav prema pivu i ljubav prema automobilima.
Prikazujemo vam radove umetnika Sandy Sanderson sa Novog Zelanda koji je imao dovoljno strpljenja ali i umeća u kreiranju automobila od limenki piva.Svoje modele je nazvao “Can Cars”.

Švajcarska je i dalje najekskluzivnija i najskuplja destinacija za skijanje. St. Moriz je odmaralište u dolini Engadine u Švajcarskoj. Najviši vrh u istočnim Alpima, Piz Bernina, leži nekoliko kilometara južno od grada. Moritz je bio domaćin zimskih Olimpijskih igara 1928 i 1948 godine. Danas ime Sveti Moriz je poznato po luksuznim hotelima, grad je dom mnogih bogatih i poznatih ljudi koji uživaju u ovoj destinaciji. Skijanje u ovoj prelepoj i magičnoj destinaciji je nešto što mora da se iskusi barem jednom u životu.

Stvarno super preformanse koje jednostavno morate videti svojim očima.

Dolorem sedare divinum opust est.
Umiriti bol božansko je delo.

Svanulo je novo jutro. Prethodna noć je urezala duboke tragove u životima mnogih ljudi ovog grada. Ivan je otišao zauvek. Došlo je mnogo prijatelja da mu odaju poslednju čast. Svi su plakali. U Markovim očima bilo je previše tuge. Suze su mu kvasile obraze. Još uvek nije mogao da se pomiri sa činjenicom da Ivana više nema. Gledao je nepomično samo u jednu stvar. Gledao je u njegovo nepomično telo. Gledao ga je po poslednji put. U trenutku dok je kovčeg sa Ivanovim telom polako spuštan u zemlju, on je mislio samo na jednu stvar:
Zašto ja nisam otišao umesto njega? Zašto?
Osećao je veliku krivicu zbog Ivanove smrti, ali još veću krivicu osećala je Kristina. Njen bivši dečko je kriv za ovu tragediju. Nije imala hrabrosti da mu se suprotstavi. ]utala je. Da je barem nešto rekla možda ne bi ni došlo do tuče, Ivan bi još uvek bio živ. Nije skrivala suze u svojim očima. Plakala je možda više od ostalih. Nadala se samo da postoji život na onom svetu i da će se opet sresti sa Ivanom i da će joj on oprostiti za ovo što se desilo.
Pogreb je završen. Svi su pošli kući. Marko i dalje nepomično stoji pored groba i kao malo dete govori neke nepovezane reči. Prilazi mu Kristina i počinje da ga teši kroz plač:
- Hajdemo Marko. Ne možeš više ništa da učiniš
za njega. Ja ću biti pored tebe. Pomoćiću ti da
prebrodiš ovu krizu. Hajdemo. Svi su već oti-
šli kući.
Ustaje polako od groba i kroz plač počinje da govori:
- Ništa ne brini brate. Uskoro ću ga poslati kod
tebe. Moćićeš za sve da mu vratiš. Jer ćeš
tada, na onom svetu, da budeš stariji od njega.
Jer, ko pre umre duže je mrtav.
- Hajdemo. Molim te.
- Idem, samo da se oprostim od njega.
Izgledao je potpuno bledo, kao da ni on sam nije živ. Mada se po njegovom izgledu to nije moglo ni reći. Napokon je pošao. Kristina ga je držala za ruku. Nije bio svestan šta se dogadja oko njega. Mislio je, ili je barem želeo, da je sve to samo jedan ružan san iz koga će se svakog trena probuditi.
Prolazili su dani. Polako je sve dolazilo na svoje mesto. Ivan će zauvek ostati u njegovom srcu, ali život ide dalje. Pred Markom je još mnogo života, što se ne bi moglo reći i za Borisa. Zakleo se da će ga osvetiti i to će učiniti po bilo koju cenu.
Prošlo je nešto više od dva meseca od Ivanove smrti. Nedelja je. Lagano pada prvi mrak. Marko odlazi kod Kristine da joj saopšti šta planira da uradi. Dolazi ispred njene kuće ali su sva svetla u kući bila pogašena.
- Kristina!
Niko se ne javlja.
Gde bi mogla biti? Sigurno je kod Katarine
pomislio je Marko.
Odlazi kod Katarine, koja je živela u istoj ulici, nekoliko kuća dalje, i tamo pronalazi Kristinu.
- Kristina, ulazi u auto!
- Zašto? Gde idemo?
- Ulazi kad ti kažem! Moramo da razgovaramo.
- Dobro, evo idem. Kaćo, vidimo se. ]ao.
Od kako je Ivan umro njihova veza je počela da slabi. Sve redje i redje su se vidjali, manje su komunicirali. Ukratko, nije im ni išlo baš najbolje. Ali ipak su se oboje nadali da će se stvari malo poboljšati. I dalje su se voleli kao nekada, samo to nisu iskazivali rečima. Za Marka je ona još uvek bila jedina devojka koja ga je činila srećnim, i možda jedina devojka koja ga je stvarno ludo volela. Ali posle svega što se dogodilo, u njemu su osećanja skoro nestala. Potpuno se zatvorio u sebe. Postao je sasvim drugi čovek.
Dakle, Kristina je ušla u auto.
- Kaži, šta je bilo?
- Ništa, došao sam samo da te vidim i da ti ka-
žem koliko te volim.
- To nije bilo potrebno da mi kažeš. I sama to
znam. I ja tebe volim još uvek, i ništa neće
uspeti da izbriše tu moju ljubav.
- Izvini ako sam prethodnih dana prema tebi bio
hladan. I sama znaš da jako teško podnosim to
što se desilo Ivanu. - primiče se polako pored
nje, koliko je to prostor izmedju sedišta
dozvoljavao, i lagano je ljubi, a zatim joj tiho
šapuće na uvo - Ali ako me zaista toliko voliš,
kao što tvrdiš, onda mi moraš pomoći da
ubijem Borisa.
Odguruje ga rukama od sebe.
- Ne! To ne mogu da uradim! Zar ne shvataš da
ćeš tako sebi uništiti život? ^ak nije ni doka-
zano da je on ubio Ivana! Ja znam da je on
kriv, ne branim ga, ali Ivana je mogao ubiti
bilo ko u onoj gužvi!
- To nije važno, on je započeo sve. Zakleo sam
se na Ivanovom grobu da ću osvetiti njegovu
smrt, i to ću učiniti sa zadovoljstvom, bez
obzira na posledice.

Ova meka za sve ljubitelje kockanja smestila se u istočnom delu Las Vegasa.Posetioci i gosti ovog hotela imaju mogućnost da vide neke od najinteresantnijih građevina i lokacija Venecije, kao što su: Most uzdaha (u pravoj veličini), Trg Sv. Marka sa desetinama terasa, kafea i pravim vodenim kanalima. Na ulazu u hotel nalazi se jezero sa kanalima koji ulaze u hotel, gde je moguće iznajmiti gondole. Hotel sadrži čak 9000 ekskluzivno nameštenih soba i kasino koji se prostire na površini od 11 000 metara kvadratnih. Imitacija Venecije je neverovatna...

Majka Kejti i sin Blejk započinju svadbeni ples,onako kako to trba,međutim slučajno se dešava nešto neočekivano,saznajte u čemu je stvar...

Pošto su se spremili, Marko i Ivan, kao i obično, odlaze kod Andjele.
- Andjela! Andjela, jesi li spremna? - doziva
Marko Andjelu ispod njenog prozora.
- Jesam, evo idemo.
- Idemo? Ko je to još sa tobom? - začudjeno
upita Marko.
- Jovana, moja drugarica iz škole. Jel se sećaš
nje?
- Da, sećam je se.
U tom trenutku i Jovana se pojavljuje na prozoru, gledajući Marka preko Andjelinih ledja.
- ]ao Marko.
- ]ao Jovana.
- Može li i ona sa nama? - upita Andjela.
- Naravno da može. Samo požurite Kristina nas
čeka.
- Dobro, neće nigde da ode bez nas. Samo da se
javim mojima.
- Ti se javi a mi idemo. Hajde Jovana. Andjela
čekamo te u autu.
Još uvek je veče prolazilo u smehu i šali. Tako je uostalom trebalo da bude do kraja večeri. Pošto su pokupili i Kristinu, odlaze u kafić. Tamo su ih, izmedju ostalih, čekali i Filip sa svojim društvom kao i Kristinina drugarica Katarina. Društvo je, u principu, uvek bilo isto. Ponekad je neko izostajao, ali isto tako je i neko nov uvek bio dobrodošao.
Katarina je nova u njihovom društvu. Od skora je počela da izlazi s njima. Imala je i ona, naravno svoju priču, kao i svi ostali, zar ne.
Svi su bili veseli, nasmejani. Na trenutak Marko izvlači Ivana iz gužve.
- Brate, da te pitam nešto?
- Samo pitaj, šta ti treba?
- Šta misliš o Katarini?
- Pa, bogami, mogao bih da mislim o njoj po ceo
dan i celu noć naravno.
- Daj uozbilji se, stvarno te pitam.
- Dobro, šta hoćeš da čuješ?
- Da li ti se svidja?
- Slagao bih te kad bih rekao ne.
- Da kažem onda neku lepu reč o tebi?
- Samo napred, al nemoj da preteruješ. Znaš
ono: dobar dečko, iz dobre familije, i tako te
gluposti.
- Ništa se ti ne brini. Sad ću ja da vidim sa
Kristinom šta možemo da uradimo po tom
pitanju. Kristina! - odlazi ka njoj.
- Šta je bilo, nešto nije u redu?
- Dodji ljubavi da ti kažem dve tri slatke reči.
- Šta, šta je bilo? - iznenadjeno upita Kristina.
- Ima li Kaća dečka?
- A što tebe zanima ima li ona dečka ili ne?
- Pa svidja mi se. Lepa devojka, još slobodna.
- Jao... Ubiću te jednom. - dok to izgovara sta-
vlja mu ruke oko vrata i počinje da ga ljubi.
Stvarno te pitam, zašto hoćeš da znaš?
- Ako ti kažem da Kaća nema dečka i da ga
Ivan takodje nema, ovaj nema devojku, da li
bi mogla da povežeš te dve stvari? - upita
Marko ne skrivajući osmeh.
- Pa mogla bih. Imaš kanap?
- Sad ti mene zezaš. Naćiću.
- Šalim se. Videću šta mogu da uradim.
- Nema šta da vidiš. Potrudi se da to uspe.
- Ne brini. Mislim i da Kaća nije ravnodušna
baš prema njemu, ali se stidi da i meni kaže.
- Nije valjda?
- Jeste. Ali razgovaraću s njom, da vidim šta
će da mi kaže. Hajdemo.
I zaista je tako bilo. Pošto se Kaći svidjao Ivan još od onog trenutka kada su se upoznali, pre nekoliko meseci, nije bilo nikakvih problema. Sve je bilo onako kako je Marko želeo da bude. Objavili su veridbu. Sve je bilo u najboljem redu. U društvu kakvo je bilo njihovo, vreme je veoma brzo prolazilo. Već je bilo negde oko dva sata. Niko nije ni primetio da je vreme prošlo tako brzo.
Te večeri svi su imali nekog pored sebe. Marko je bio sa Kristinom, Ivan sa Katarinom, Andjela sa Filipom. Samo je Jovana bila sama. Ali ona je celo veče bila nešto zamišljena. Kao da je skrivala svoja osećanja ili je možda predosećala neku nesreću. I baš u trenutku kada je Marko poljubio Kristinu, prišao je neki tip za njihovim stolom. Moglo se videti da je ili pijan ili drogiran.
- Sklanjaj ruke s nje! - gledajući u Marka.
- Meni se obraćaš? - upita Marko.
- Da tebi. Beži od nje.
- Koj ti je djavo? Šta hoćeš? - Marko ustaje
vidno iznerviran.
- Ona je sa mnom. Kristina, ustaj kad ti kažem.
- Kristina, šta ovo treba da znači? Ko je ovo?
- Ma samo loša uspomena. Bivši. Nisam ga vi-
dela više od godinu dana. Borise, molim te idi.
- Čuo si je, bivši. Sad se gubi odavde! - Marko
ponovo seda za sto.
Samo što je Marko seo, kao grom iz vedra neba Boris ga prikova pesnicom za sto. Uspeo je ipak nekako da ustane. Svi su se okomili na Borisa, ali je i Boris imao dosta prijatelja u blizini. Izašli su na ulicu i tamo je nastala opšta tuča. Tuča koju više niko nije mogao da zaustavi.
Boris je živeo tu u samom centru grada. Radio je svakakve prljave poslove. Dilovao je drogu, sam je isto tako koristio, švercovao oružje, ali je često bio i osudjivan. Baš je bio izašao iz zatvora. Imao je dosta prijatelja, ali isto tako i dosta neprijatelja.
Tuča je trajala gotovo celih petnaest minuta. Ubrzo je došla policija. Kada se raščistila gužva Marko je ugledao Ivana kako sav krvav leži na ulazu u kafić. Brzo mu je pritrčao.
- Ivane, šta ti je, brate? Kaži nešto.
- Sredili smo ih, zar ne. - zadnjim atomima
snage izgovara to, a onda nastaje muk.
- Ivane, Ivane!
Počeo je da plače. Ivan mu je bio jedan od najboljih drugova. Znali su se celog života. S njim je proveo svoje najlepše dane. Nisu se razdvajali, svuda su išli zajedno.
Došla je i hitna pomoć. Odvezli su ga u bolnicu. U kolima hitne pomoći bili su i Marko i Kristina. Molili su boga za njegov život, ali nije mu bilo pomoći. Rana od noža bila je velika. Izgubio je dosta krvi i izdahnuo je na putu do bolnice.
To veče koje je trebalo da bude najlepše veče u njegovom životu pretvorilo se u pravi pakao.
I Kristina je plakala s njim. Smatrala je da je ona možda delom odgovorna za ono što se desilo. Ali to nije pomoglo Ivanu. To nije pomoglo da se on vrati. Njega više nema, ali će zauvek ostati u njihovim srcima i u njihovim mislima. Samo što ništa više neće biti kao pre. Uvenuo je jedan mladi ljudski život. Ivan je imao svega dvadeset godina, život je tek bio pred njim.
Kroz Markovu glavu u tom trenutku prolazile su mnoge stvari. Šta u ovom trenu reći njegovim roditeljima? Ja sam ga izveo. Sa mnom je izašao. Ja sam kriv za njegovu smrt. Da li će mi ikada oprostiti? Da li ću ja sam sebi ikada oprostiti?
Oči su mu bile pune suza. A bes i mržnja koju je osećao razarali su mu dušu. Medjutim, rešio je da bude jak i nastavi dalje. Onako izgubljen, nasred ulice, u ranu zoru, povikao je na sav glas.
- Hteo si rat! Dobićeš ga!
- Nemoj Marko. Sve će biti u redu. Smiri se,
znam da ti nije lako, ali život ide dalje. Moraš
ostati smiren. - tešila ga je Kristina.
- Pusti me! Ubiću ga! ^uješ li me, ubiću ga!
- Nemoj da se spuštaš na njegov nivo. Ići ćeš
u zatvor.
- A zar će on ići zbog ovoga?
- Ićiće. Videćeš.
- Nećeš me sprečiti. Ja sam rekao svoje.
- Ja ću razgovarati s njim. Neko mora to da
uradi. On mora da se leči. Drogira se, zar ne
shvataš?
- Ti bi posle svega trebala da budeš na mojoj
strani, ali nije važno. Ništa mi više nije
važno. Samo jedno znam; osveta će biti moja.

Većina festivala se odvijaju tokom proleća ili leta, kada su dani dugi i sunce ima tendenciju da sija . To nije slučaj sa zimskim festivalom svetla i vode koji je održan u središtu Amsterdama ( Holandija ). Light festivalu u Amsterdamu 2013 - 2014. imao je temu “ Zgrada sa svetlom “. Kada sunce zađe, a svetla se uključe pojavi se drugačiji Amsterdam, osvetljene zgrade, mostovi i čamci daju gradu veličanstven izgled Na festivalu su bile predstavljene različite svetlosne skulpture, proekcije i instalacije.

Švedski bend “Whiteroom” svoju muziku stvara na neobičnim instrumentima.Njihove gitare, violine, violončelo i ksilofon napravljeni su od leda.