Autor: Goran Stankovic
Uvod
Mens sana in corpore sano.
Zdrav duh u zdravom telu.
Rano jutro. Sunčevi zraci se lagano prelamaju na prozorima moje sobe i dopiru do mog kreveta. Podižem glavu i osećam da nemam snage da otvorim oči i ugledam svetlost dana. Pitam se, da li je i to samo ružan san, ili sušta realnost. U tom trenutku kroz glavu mi prolaze mnoge stvari. Prisećam se nekih trenutaka iz prošlosti, maštam o sreći, ali se i dalje osećam tako bespomoćno, kao da nemam snage da ustanem i da se borim za svoje ideale.
Da li ja to samo zavaravam sebe, tražeći utehu u svome bolu, ili se zaista osećam tako? Jer kada bol predje odredjenu granicu, dobro postaje zlo, ljubav postaje mržnja.
Pored svega kao kroz maglu prisećam se ranog detinjstva i lepih, predivnih godina koje sam proveo u svom malom svetu prepunom mašte i lepih trenutaka. A onda se iznenada trgnem i opet se nadjem u ovom hladnom, sumornom svetu,
gde više nema mesta za mene i gde niko ne pita šta će sa mnom biti.
Pokušavam napokon da ustanem iz kreveta ali još uvek ne mogu. U mislima sam još uvek daleko. Ko bi mogao znati gde? Da li ja to počinjem da gubim razum? Da li postajem žrtva sopstvenih opsesija? Jedno je sigurno - više nisam onaj stari.
A sreća, šta je sa njom? Da li ste nekada u svom životu spoznali pravi smisao te reči? Da li postoji potpuna sreća? Ja to nikada neću saznati jer dolazi kraj, i ja sam jedan od onih koji nikada neće ugledati svetlost na kraju tunela. Ali čak i da na kraju svega postoji nada da ću se izboriti sa ovom krizom, u koju sam dospeo svojom krivicom, i ako dodjem nadohvat te čarobne svetlosti, plašim se da posle svega moje oči neće hteti da je ugledaju. Ali ako malo dublje zavirite u moje misli i tamo pronadjete tragove jedne beskrajno teške borbe i tragove jednog sumornog života, sve će vam biti jasno. Tada bih ja vas pitao: da li se treba boriti ili posle svega treba odustati i prepustiti se sudbini. A ta godina, i u celini uzev taj period mog života, ostaće večno urezan u mojim mislima, u mom srcu. Ostaće urezen u srcima drugih ljudi, pa čak i posle moje smrti kad vreme moje tragove izbriše.
A ko me je doveo dovde? Da li možda neko zna? Odgovor sigurno leži negde u ovim redovima ispisanim rukom jednog običnog smrtnika, koji nema ništa da ostavi iza sebe i koga će već za nekoliko godina svi zaboraviti. Svi osim, možda, nekih srodnih duša kojima nisam bio ništa, a opet sam im bio sve. Njima ću barem ostati u večnom sećanju. A ko su oni? Da li je njihova sudbina slična mojoj pa mogu da razumeju moju tugu ili su i oni samo obični ljudi koji se trude da svakome pruže ruku spasa.
Dolaze dani tuge, dani kojih se sve više bojim. A jedini krivac si ti, ti zbog koje umire ljubav u meni i umiru sva moja nadanja.
Ali jednom kada svitanje ugasi dolazak zore za našim rastankom, jednom kad i ti shvatiš šta znače suze u mojim očima, kad u meni ne bude više ljubavi, znaćeš šta si mi značila i šta sam ti značio i možda koliko sam te voleo. A značila si mi previše. Toliko koliko sebi nisam smeo dozvoliti da mi značiš. Trajalo je kratko. Jedan pogled, jedan osmeh, drugarsko držanje za ruku. Za tren se sve završilo, kao da smo se bojali ljubavi. Došao je neko ko je umeo lepše od mene da se smeje, možda i lepše od mene da sanja i lepše da voli. Ne znam. Znam samo da sam se trudio da sakrijem suze u svojim očima i onu crnu tugu koja mi je parala dušu. Rekao sam ti da ideš sa njim, a molio Boga da te zadržim, da ostaneš tu i budeš samo moja. Nije mi uslišio molitvu. Otišla si. Za tobom je ostalo jedno novo proleće i moja velika ljubav.
Nastavice se...
Uvod
Mens sana in corpore sano.
Zdrav duh u zdravom telu.
Rano jutro. Sunčevi zraci se lagano prelamaju na prozorima moje sobe i dopiru do mog kreveta. Podižem glavu i osećam da nemam snage da otvorim oči i ugledam svetlost dana. Pitam se, da li je i to samo ružan san, ili sušta realnost. U tom trenutku kroz glavu mi prolaze mnoge stvari. Prisećam se nekih trenutaka iz prošlosti, maštam o sreći, ali se i dalje osećam tako bespomoćno, kao da nemam snage da ustanem i da se borim za svoje ideale.
Da li ja to samo zavaravam sebe, tražeći utehu u svome bolu, ili se zaista osećam tako? Jer kada bol predje odredjenu granicu, dobro postaje zlo, ljubav postaje mržnja.
Pored svega kao kroz maglu prisećam se ranog detinjstva i lepih, predivnih godina koje sam proveo u svom malom svetu prepunom mašte i lepih trenutaka. A onda se iznenada trgnem i opet se nadjem u ovom hladnom, sumornom svetu,
gde više nema mesta za mene i gde niko ne pita šta će sa mnom biti.
Pokušavam napokon da ustanem iz kreveta ali još uvek ne mogu. U mislima sam još uvek daleko. Ko bi mogao znati gde? Da li ja to počinjem da gubim razum? Da li postajem žrtva sopstvenih opsesija? Jedno je sigurno - više nisam onaj stari.
A sreća, šta je sa njom? Da li ste nekada u svom životu spoznali pravi smisao te reči? Da li postoji potpuna sreća? Ja to nikada neću saznati jer dolazi kraj, i ja sam jedan od onih koji nikada neće ugledati svetlost na kraju tunela. Ali čak i da na kraju svega postoji nada da ću se izboriti sa ovom krizom, u koju sam dospeo svojom krivicom, i ako dodjem nadohvat te čarobne svetlosti, plašim se da posle svega moje oči neće hteti da je ugledaju. Ali ako malo dublje zavirite u moje misli i tamo pronadjete tragove jedne beskrajno teške borbe i tragove jednog sumornog života, sve će vam biti jasno. Tada bih ja vas pitao: da li se treba boriti ili posle svega treba odustati i prepustiti se sudbini. A ta godina, i u celini uzev taj period mog života, ostaće večno urezan u mojim mislima, u mom srcu. Ostaće urezen u srcima drugih ljudi, pa čak i posle moje smrti kad vreme moje tragove izbriše.
A ko me je doveo dovde? Da li možda neko zna? Odgovor sigurno leži negde u ovim redovima ispisanim rukom jednog običnog smrtnika, koji nema ništa da ostavi iza sebe i koga će već za nekoliko godina svi zaboraviti. Svi osim, možda, nekih srodnih duša kojima nisam bio ništa, a opet sam im bio sve. Njima ću barem ostati u večnom sećanju. A ko su oni? Da li je njihova sudbina slična mojoj pa mogu da razumeju moju tugu ili su i oni samo obični ljudi koji se trude da svakome pruže ruku spasa.
Dolaze dani tuge, dani kojih se sve više bojim. A jedini krivac si ti, ti zbog koje umire ljubav u meni i umiru sva moja nadanja.
Ali jednom kada svitanje ugasi dolazak zore za našim rastankom, jednom kad i ti shvatiš šta znače suze u mojim očima, kad u meni ne bude više ljubavi, znaćeš šta si mi značila i šta sam ti značio i možda koliko sam te voleo. A značila si mi previše. Toliko koliko sebi nisam smeo dozvoliti da mi značiš. Trajalo je kratko. Jedan pogled, jedan osmeh, drugarsko držanje za ruku. Za tren se sve završilo, kao da smo se bojali ljubavi. Došao je neko ko je umeo lepše od mene da se smeje, možda i lepše od mene da sanja i lepše da voli. Ne znam. Znam samo da sam se trudio da sakrijem suze u svojim očima i onu crnu tugu koja mi je parala dušu. Rekao sam ti da ideš sa njim, a molio Boga da te zadržim, da ostaneš tu i budeš samo moja. Nije mi uslišio molitvu. Otišla si. Za tobom je ostalo jedno novo proleće i moja velika ljubav.
Nastavice se...
33
6
