Registrovani korisnici mogu postavljati video klipove i kratke tekstove-viceve kao i komentare pod svojim imenom,
takodje dobijaju i obavestenje preko emaila kada neko odgovori na njihov komentar.
Share on Facebook
userZanimacija
Pošto je završio razgovor, Filip prilazi Marku.
- Sve je sredjeno. Srdjan sa još desetak ljudi do-
lazi ovamo za najviše dvadeset minuta.
- [ta ćemo da radimo za to vreme?
- Dodjite ovamo. Sakrićemo se malo dalje, da
nas ne bi videli. Kad bude došao, Srdjan će
me pozvati.
- Andjela, ti i Jovana možete da idete kući.
Nema potrebe da ostajete ovde.
- Važi, čućemo se. Idemo Jovana.
Otišao je i poslednji čovek sa groblja. Ostali su samo Marko, Filip i Boris sa svojim ljudima. Kako su i pretpostavljali, kada su svi otišli Boris prilazi centru groblja. Dolazi pored Kristininog groba, polaže cveće i odlazi.
- Najzad sam mislio Filipe da ćemo uspeti, ali
izgleda da će Srdjan zakasniti.
- Možda će ipak stići u zadnji čas.
- Ne verujem, ali sačekaćemo još malo.
Ni ovoga puta nisu imali sreće. Kad je Srdjan stigao Boris je već bio otišao. Izvukao se i ovaj put, ali uvek postoji sledeći. Pošto nisu imali sreće odlaze svi zajedno kući.
Prošao je još jedan dan. Mnogi prijatelji odlaze ponovo na Kristinin grob. Jednostavno nisu mogli da se oproste od nje.
Marko se potpuno zatvorio u sebe. Kao da je imao neku nevidljivu auru. Nikome nije dao mu pridje. Danima se nikome nije javljao, pa ni Andjeli i Filipu. Samo je sedeo kući, slušao neku setnu muziku, i povremeno bi zaplakao kad mu u mislima dodje Kristina.
Posle desetak dana Marko najzad odlazi kod Andjele. Kad je došao kod nje, umesto Andjele vrata mu otvara Jovana.
- Ćao Jovana. Da li je Andjela kući?
- Naravno, udji. Andjela, došao je Marko.
- Marko! - gotovo iznenadjena što ga vidi povika
Andjela. Pa gde si ti, danima te zovem?
- Izvini, ali prethodnih dana mi stvarno nije bilo
do ničega. Sad sam već malo bolje.
- Super. Drago mi je da to čujem.
- Pusti sad to. Nego, setih se da si htela nešto
da mi kažeš onog dana na groblju. Na Krstini-
noj sahrani. Jel bilo nešto važno? - osmehnuo
se budući da je prošlo desetak dana od tad.
- Pa može se reći. Sedi. Jesi li za neko piće.
- Neka, hvala.
- Onda može kafa?
- Dobro, ajde može kafa. Sad mi kaži šta te
muči.
- Jovana idi skuvaj nam po jednu kafu, da ja
završim onaj razgovor sa Markom.
- Važi, idem. - odlazi u kuhinju.
- Hoćeš li već jednom, šta je bilo?
- Jednostavno je. Svidjaš se Jovani. Možeš li da
uradiš nešto u vezi s tim?
- Odakle sad pa to. - iznenadjeno upita Marko.
Ti znaš koliko sam samo voleo Kristinu? Jeste
da nam u poslednje vreme baš i nije išlo, ali
treba vremena da se tako nešto preboli.
- Znam, Jovana će ti upravo pomoći da je
preboliš. Biće ti lakše. - pokušava osmehom da
ga oraspoloži Andjela.
- Sad zaista ne mogu da ti odgovorim, ali razmi-
sliću o tome.
- [ta da joj kažem? Da li ima šanse da budete
zajedno? Zaista joj se svidjaš. Ja je poznajem
bolje od ikoga, i znam da joj se svidjaš već
duže vreme.
- Zašto mi to onda nisi rekla ranije?
- Pa bio si sa Kristinom. A znam šta ti je ona
značila dok ste bili zajedno.
- Ipak si mogla da mi kažeš, barem nešto.
- Jovana mi nije dala. Nisam mogla.
- Dobro, kad odem kaži joj da ću razmisliti.
Pozvaću te večeras da ti kažem.
Kafa je bila gotova. Jovana ulazi u sobu i seda za sto.
- Stigla je kafa. Nadam se da vas ne prekidam?
- Ne, ne. Samo ti sedi. Mare jesi li siguran da
nećeš nešto da popiješ?
- Neću. Samo da popijem kafu i moram da idem.
Pošto je popio kafu Marko odlazi kući. Još jedan dan je skoro prošao. Veče lagano pada nad gradom. Andjela čeka nestrpljivo da je Marko pozove. S njom je naravno i Jovana. Telefon je najzad zazvonio.
- Halo.
- Ćao Andjela. Jeste li spremne?
- Idemo negde?
- Pa zar niste htele da idemo?
- Jesmo, jesmo. A šta je sa tobom? Jesi li malo
razmislio o onome što sam ti rekla?
- Jesam. Sve je u redu. Ništa ne brini.
- Znači, pristaješ?
- Kažem ništa ne brini. Samo vi budite spremne,
dolazim po vas.
- Trebaće nam najmanje pola sata.
- Važi. Nemojte da žurite. Ćao.
Prošlo je nešto više od jednog sata. Marko dolazi kod Andjele.
- Hoćemo li najzad? - nasmejao se na to što
uvek mora da čeka Andjelu kada krenu negde.
- Evo spremne smo. A gde idemo?
- Na jedno veoma mirno mesto. Dopašće vam se.
Ali pre toga moraćemo da svratimo po jednog
mog druga.
- Do kog druga? Da li ga poznajem?
- Ne verujem, upoznaćeš ga. I on ide sa nama.
- A ima li taj tvoj drug devojku?
- Nema, zato ga i zovem. Mislim da će ti se dop-
asti.
- To ćemo tek videti.
- Uostalom, tamo gde idemo biće i Filip sa devo-
jkom, pa nisam hteo da ti budeš sama.
- Dobro, samo se nadam da ti mene nećeš izne-
veriti.
- Već sam ti rekao, stvar je sredjena.
- Biće bolje za tebe da je tako. - smeška se
Andjela.
- Da li je to neka pretnja? - uz blagi osmeh.
- Ne, samo upozorenje. Nego, nisi mi rekao, kako
se zove taj tvoj drug?
- Dejan.
I dok je Andjela detaljno ispitala Marka, već su bili stigli kod Dejana.
- Deki!
- Evo, idem.
- Hajde požuri. Neko nestrpljivo čeka da te upo-
zna. - nije mogao da sakrije osmeh i nasmešio
se pogledavši u pravcu Andjele.
- Zdravo. - pruža ruku Marku.
- Zdravo Deki. Da te upoznam. Ovo je Andjela.
- Ćao Andjela. Marko mi je dosta pričao o tebi.
- Ćao Deki. - smeška se Andjela.
- A ovo je Jovana.
- Ćao Jovana.
- Ćao.
Pošto su se konačno upoznali, najzad polaze ka poslednjem odredištu. Tamo su ih već čekali Filip i njegova devojka Marija.
- Gde ste brate do sada? ^ekamo ovde već pola
sata.
- Dok smo se spremili, sakupili... vreme prosto
leti.
Tako je bilo i cele večeri. Vreme je proletelo da niko nije ni primetio to. Odavno je prošla ponoć. Marko je popustio pred Jovaninim umilnim osmehom i cele večeri je bio s njom. I Andjela je našla novu ljubav.


dislike
6
Broj komentara: 0