Registrovani korisnici mogu postavljati video klipove i kratke tekstove-viceve kao i komentare pod svojim imenom,
takodje dobijaju i obavestenje preko emaila kada neko odgovori na njihov komentar.
Share on Facebook
userZanimacija
1. Koliko kubnih metara zemlje ima u rupi dimenzija 3x2 metra, dubine 30cm?
2. Jovan je rođen 24. decembra, ali svoj rođendan uvek slavi tokom leta. Zašto?
3. Koja planina je bila najviša na svetu pre otkrića Mont Everesta?
4. Poljoprivrednik ima 7 stogova sena na jednom polju, 4 na drugom i 5 na trećem. Koliko će stogova sena imati ako odluči da ih sve uplasti na jednom polju?
5. Kosta je prekjuče imao 7 godina. Sledeće godine će imati 10. Kako je to moguće?
6. Onome ko ga pravi nije poteban, onaj ko ga plaća ga neće koristiti, a onaj ko ga koristi nije svestan da ga koristi. Šta je to?


dislike
0
Broj komentara: 2
Share on Facebook
userZanimacija
Pogledajte http://lifestuffs.com , mesto gde mozete pronaci puno zanimljivih tekstova iz sveta mode.


dislike
0
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Get tips and advice on how to look attractive, feel confident and be successful. Have your questions about how to live your life to the fullest answered. Life Stuffs


dislike
0
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Pošto je završio razgovor, Filip prilazi Marku.
- Sve je sredjeno. Srdjan sa još desetak ljudi do-
lazi ovamo za najviše dvadeset minuta.
- [ta ćemo da radimo za to vreme?
- Dodjite ovamo. Sakrićemo se malo dalje, da
nas ne bi videli. Kad bude došao, Srdjan će
me pozvati.
- Andjela, ti i Jovana možete da idete kući.
Nema potrebe da ostajete ovde.
- Važi, čućemo se. Idemo Jovana.
Otišao je i poslednji čovek sa groblja. Ostali su samo Marko, Filip i Boris sa svojim ljudima. Kako su i pretpostavljali, kada su svi otišli Boris prilazi centru groblja. Dolazi pored Kristininog groba, polaže cveće i odlazi.
- Najzad sam mislio Filipe da ćemo uspeti, ali
izgleda da će Srdjan zakasniti.
- Možda će ipak stići u zadnji čas.
- Ne verujem, ali sačekaćemo još malo.
Ni ovoga puta nisu imali sreće. Kad je Srdjan stigao Boris je već bio otišao. Izvukao se i ovaj put, ali uvek postoji sledeći. Pošto nisu imali sreće odlaze svi zajedno kući.
Prošao je još jedan dan. Mnogi prijatelji odlaze ponovo na Kristinin grob. Jednostavno nisu mogli da se oproste od nje.
Marko se potpuno zatvorio u sebe. Kao da je imao neku nevidljivu auru. Nikome nije dao mu pridje. Danima se nikome nije javljao, pa ni Andjeli i Filipu. Samo je sedeo kući, slušao neku setnu muziku, i povremeno bi zaplakao kad mu u mislima dodje Kristina.
Posle desetak dana Marko najzad odlazi kod Andjele. Kad je došao kod nje, umesto Andjele vrata mu otvara Jovana.
- Ćao Jovana. Da li je Andjela kući?
- Naravno, udji. Andjela, došao je Marko.
- Marko! - gotovo iznenadjena što ga vidi povika
Andjela. Pa gde si ti, danima te zovem?
- Izvini, ali prethodnih dana mi stvarno nije bilo
do ničega. Sad sam već malo bolje.
- Super. Drago mi je da to čujem.
- Pusti sad to. Nego, setih se da si htela nešto
da mi kažeš onog dana na groblju. Na Krstini-
noj sahrani. Jel bilo nešto važno? - osmehnuo
se budući da je prošlo desetak dana od tad.
- Pa može se reći. Sedi. Jesi li za neko piće.
- Neka, hvala.
- Onda može kafa?
- Dobro, ajde može kafa. Sad mi kaži šta te
muči.
- Jovana idi skuvaj nam po jednu kafu, da ja
završim onaj razgovor sa Markom.
- Važi, idem. - odlazi u kuhinju.
- Hoćeš li već jednom, šta je bilo?
- Jednostavno je. Svidjaš se Jovani. Možeš li da
uradiš nešto u vezi s tim?
- Odakle sad pa to. - iznenadjeno upita Marko.
Ti znaš koliko sam samo voleo Kristinu? Jeste
da nam u poslednje vreme baš i nije išlo, ali
treba vremena da se tako nešto preboli.
- Znam, Jovana će ti upravo pomoći da je
preboliš. Biće ti lakše. - pokušava osmehom da
ga oraspoloži Andjela.
- Sad zaista ne mogu da ti odgovorim, ali razmi-
sliću o tome.
- [ta da joj kažem? Da li ima šanse da budete
zajedno? Zaista joj se svidjaš. Ja je poznajem
bolje od ikoga, i znam da joj se svidjaš već
duže vreme.
- Zašto mi to onda nisi rekla ranije?
- Pa bio si sa Kristinom. A znam šta ti je ona
značila dok ste bili zajedno.
- Ipak si mogla da mi kažeš, barem nešto.
- Jovana mi nije dala. Nisam mogla.
- Dobro, kad odem kaži joj da ću razmisliti.
Pozvaću te večeras da ti kažem.
Kafa je bila gotova. Jovana ulazi u sobu i seda za sto.
- Stigla je kafa. Nadam se da vas ne prekidam?
- Ne, ne. Samo ti sedi. Mare jesi li siguran da
nećeš nešto da popiješ?
- Neću. Samo da popijem kafu i moram da idem.
Pošto je popio kafu Marko odlazi kući. Još jedan dan je skoro prošao. Veče lagano pada nad gradom. Andjela čeka nestrpljivo da je Marko pozove. S njom je naravno i Jovana. Telefon je najzad zazvonio.
- Halo.
- Ćao Andjela. Jeste li spremne?
- Idemo negde?
- Pa zar niste htele da idemo?
- Jesmo, jesmo. A šta je sa tobom? Jesi li malo
razmislio o onome što sam ti rekla?
- Jesam. Sve je u redu. Ništa ne brini.
- Znači, pristaješ?
- Kažem ništa ne brini. Samo vi budite spremne,
dolazim po vas.
- Trebaće nam najmanje pola sata.
- Važi. Nemojte da žurite. Ćao.
Prošlo je nešto više od jednog sata. Marko dolazi kod Andjele.
- Hoćemo li najzad? - nasmejao se na to što
uvek mora da čeka Andjelu kada krenu negde.
- Evo spremne smo. A gde idemo?
- Na jedno veoma mirno mesto. Dopašće vam se.
Ali pre toga moraćemo da svratimo po jednog
mog druga.
- Do kog druga? Da li ga poznajem?
- Ne verujem, upoznaćeš ga. I on ide sa nama.
- A ima li taj tvoj drug devojku?
- Nema, zato ga i zovem. Mislim da će ti se dop-
asti.
- To ćemo tek videti.
- Uostalom, tamo gde idemo biće i Filip sa devo-
jkom, pa nisam hteo da ti budeš sama.
- Dobro, samo se nadam da ti mene nećeš izne-
veriti.
- Već sam ti rekao, stvar je sredjena.
- Biće bolje za tebe da je tako. - smeška se
Andjela.
- Da li je to neka pretnja? - uz blagi osmeh.
- Ne, samo upozorenje. Nego, nisi mi rekao, kako
se zove taj tvoj drug?
- Dejan.
I dok je Andjela detaljno ispitala Marka, već su bili stigli kod Dejana.
- Deki!
- Evo, idem.
- Hajde požuri. Neko nestrpljivo čeka da te upo-
zna. - nije mogao da sakrije osmeh i nasmešio
se pogledavši u pravcu Andjele.
- Zdravo. - pruža ruku Marku.
- Zdravo Deki. Da te upoznam. Ovo je Andjela.
- Ćao Andjela. Marko mi je dosta pričao o tebi.
- Ćao Deki. - smeška se Andjela.
- A ovo je Jovana.
- Ćao Jovana.
- Ćao.
Pošto su se konačno upoznali, najzad polaze ka poslednjem odredištu. Tamo su ih već čekali Filip i njegova devojka Marija.
- Gde ste brate do sada? ^ekamo ovde već pola
sata.
- Dok smo se spremili, sakupili... vreme prosto
leti.
Tako je bilo i cele večeri. Vreme je proletelo da niko nije ni primetio to. Odavno je prošla ponoć. Marko je popustio pred Jovaninim umilnim osmehom i cele večeri je bio s njom. I Andjela je našla novu ljubav.


dislike
6
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Ukoliko prodajete ili izdajete neku nekretninu oglasite to na http://www.svenekretnine.com , najveci oglasivac nekretnina u regionu


dislike
0
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Se ipsum vincere difficillima res est.
Pobediti samoga sebe najteža je stvar.

Došlo je vreme kada se nikome više ne može verovati. I najbolji prijatelj vam može postati najveći i najgori neprijatelj. U takvim vremenima pravi prijatelj se teško može pronaći. I Marko je verovao Kristini, a ona ga je izdala. Ta greška je za nju bila kobna.
Ugašen je još jedan mladi život. Marko je i ovoga puta krivio samoga sebe. Ovoga puta je i imao razloga za tako nešto. Njegova prevelika želja za osvetom koštala ga je novih suza. Oduzeo je život jedinoj devojci koju je zaista voleo. Nema opravdanja za njegove postupke, ali sada će osveta biti još veća. Neće prestati dok pravda ne bude zadovoljena.
Još jedan tužan dan, još jedna sahrana u ovom malom gradu. Uplakani roditelji i mnogi prijatelji opraštaju se od svoje voljene Kristine. Niko nije znao šta se u stvari desilo. Jedino su to u sebi krili Marko i Filip. Naravno, Andjela i Jovana su istog trenutka kad su saznale za Kristininu smrt znale da Marko i Filip imaju neke veze sa tim, ali prosto nisu mogle ili nisu želele da veruju u to. Ipak kad su saznale istinu, morale su da se pomire s njom. Naravno ni Boris ništa nije smeo da prijavi policiji, jer je i on bio kriv za Kristininu smrt.
Filip odlazi kod Marka. Zatiče ga uplakanog u dvorištu.
- Zdravo Mare.
- Zdravo. - odgovara kroz plač i rukom briše
suze.
- Šta radiš?
- Sedim i razmišljam o nekim stvarima.
Znaš, sinoć kad sam je video sa Borisom...
Kad sam je video s njim bio sam tako besan,
ali sam je ipak voleo.
- Hajde , smiri se. Na kraju, sama je izabrala
svoju sudbinu. - tešio ga je Filip.
- Voleo bih samo da izbrišem prošlo veče i da
budem s njom do kraja života.
- I ja bih hteo mnogo toga, ali često stvari ne
budu onakve kakve mi želimo da budu.
- Ako ne ubijem njega, ubiću sebe!
- Ma šta to govoriš, kakvo samoubistvo, kakvo
ubistvo! Ne mogu da verujem da još uvek
misliš o tome?
- A kako da ne mislim. Hajde, reci mi. Zbog
njega sam izgubio sve. Izgubio sam Ivana,
koji mi je bio više od prijatelja, bio mi je kao
brat. Izgubio sam Kristinu, koju sam voleo,
sam Bog zna koliko. A to mu nikada neću
oprostiti. Pa hajde reci mi, kako da ne mislim
na njega!
- Šta planiraš da uradiš?
- Ne znam. Ali videću kad se stvari malo smire.
Pustiću ga da misli da sam se ohladio.
U tom trenutku dolaze i Andjela i Jovana, sa tužnim izrazom na licu, još uvek ne verujući šta se to u stvari dogodilo.
- ]ao društvo. Kako ste, šta radite?
- Ništa posebno, razgovaramo. - još uvek kroz
plač odgovara Marko, trudeći se da sakrije
suze.
- Mi smo pošle na sahranu. Hoćete li sa nama?
Ipak nam je bila drugarica.
- Ne znam. Filipe, šta ti misliš?
- Kako hoćeš. Ako želiš, idemo.
- Dobro, idemo onda.
Bilo mu je teško. Plašio se da neće izdržati, ali skupio je snagu i krenuo je napred. Kako su se približavali groblju, sve više i više je drhtao. Kad su stigli sahrana je već bila pri kraju, ali je imao dovoljno vremena da je vidi po poslednji put i da se oprosti od nje. To mu je bio drugi put da se oprašta na ovakav način od nekoga koga je zaista voleo. I baš u trenutku kada je sve bilo gotovo, kada su skoro svi otišli kući i kad su se svi najmanje nadali, pojavio se Boris sa svojim bratom Oliverom i sa nekoliko drugova. Prvi ga je video Filip.
- Brate, vidiš li ovo?
- Šta? - okreće se oko sebe.
- Vidi, vidi ko je došao! - pokazuje rukom na
drugu stranu groblja.
- On! Zar sme da se pojavi ovde tek tako!?
- Da zovem Srdjana da dodje sa društvom?
- Čekaj. Neću da pravimo probleme ovde na
groblju. Uostalom, tu je i policija.
- Sad ti se ukazala dobra prilika da ga središ.
- Kad malo razmislim, zovi ih.
- Marko, pazi šta radiš. - dobacuje sa strane
Andjela.
- Ništa ne brini. Možda će policija do tada da
ode. Ako ne onda ćemo ih pratiti i završiti sa
njim jednom zauvek.
- Dobro, kako hoćeš. I da ne zaboravim, sad
sam se setila, kad se idući put budemo videli
imam nešto važno da ti kažem.
- Pa kaži sad. Šta je bilo?
- Ne mogu sada. Nije pravi trenutak za to.
- Dobro, ali nemoj da zaboraviš šta si htela da
mi kažeš.
- Neću, veoma je važno. Zar ne Jovana?
- Da, da, veoma. - smeška se Jovana.
- Dobro, ostavićemo to za drugi put. Brate zovi
sad Srdjana, neka dodju odmah.
- Važi, zovem ga.
I dok Filip sa mobilnog zove Srdjana i ostalo društvo, Marko posmatra šta se dešava sa Borisom. Pitao se: ““Da li nas je možda video? Da li zna da smo i mi ovde?“”
Pošto je bio na sasvim drugoj strani, još uvek ih nije primetio, ali mogao je to da učini svakog trenutka, a onda bi verovatno pobegao. Stajali su na drugoj strani groblja i čekali su da svi odu kući da bi oni mogli da pridju. Ali šta je on tražio na Kristininoj sahrani? Da li je i kod njega postojao osećaj krivice? Da li takav čovek, kakav je Boris uopšte poseduje neka osećanja?
Još kao dečak ostao je bez roditelja. @iveo je sam sa bratom. Zato je i postao takav. Da bi preživeo morao je po ceo dan da radi, a kada ga je društvo navuklo na drogu novac mu je bio itekako potreban. Krao je i radio svašta da bi imao para, ali to nikako nije moglo da opravda njegove postupke.
Medjutim počeo je da se menja. Kristina je bila u pravu. Pokušavao je da prestane da koristi drogu i skoro je uspeo u tome. Medjutim, društvo u kome je bio nije mu dalo šansu da se oporavi i da stane na pravi put.


dislike
6
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Prošlo je nekoliko dana od kada se poslednji put video sa Andjelom. Jedne večeri dolaze Andjela i Jovana kod njega.
- Mare imam dobru vest za tebe. Saznala sam
gde izlazi Boris.
- Gde? - nestrpljivo odmah upita Marko.
- Ne znam kako se zove kafić, ali pokazaću ti.
Jedna moja drugarica mi je sinoć rekla da ga
stalno vidjaju u toj rupi, kako je ona sama
rekla. Ona se nekad zabavljala sa nekim
Borisovim prijateljem, ali to je duga priča.
- Super, samo da pozovem Filipa i idemo.
- Koga? Filipa?
- Da. Zbog čega takva reakcija. Jeste li ti i Filip
u nekoj svadji?
- Pa nismo baš u svadji, ali nismo više zajedno.
- Nije mi ništa rekao. Od kada?
- Ima već petnaestak dana.
- Zašto mi nisi rekla prošli put?
- Nisam htela da te opterećujem i time, pored
svih ovih nevolja. Ali i dalje smo ostali dobri
prijatelji.
- To je dobro. Sad idite kući i čekajte da dodjemo
po vas.
Pošto je ispratio Andjelu i Jovanu, Marko uzima telefon i poziva Filipa.
- Brate, saznao sam gde se kreće Boris, krećemo
večeras.
- U redu, dolazim odmah kod tebe.
- Čekam te. Požuri, postajem nestrpljiv.
Došao je i taj dan. Marko je napokon bio na korak od toga da ostvari ono što je na grobu obećao Ivanu. Svi su se skupili. Andjela ih vodi do mesta gde je čula da Boris često dolazi.
- Evo, to je taj kafić. - pokazuje rukom preko
puta ulice, u pravcu kafića.
- Odlično, hvala ti puno. Ovo ti nikada neću za-
boraviti. Da ne biste bile u nekoj gužvi, sad
bežite kući.
Pošto su bili sigurni da su Andjela i Jovana najzad otišle, Marko i Filip polaze u kafić. Provera-vaju oružje. Sve je savršeno dobro i najzad kreću.
- Idemo Mare.
- Idemo. Budi iza mene. Pazi da nas neko ne
iznenadi.
- Važi.
Još na ulazu u kafić videli su ga unutra. Sedeo je sa nekim drugom, i... Kristinom. Marko nije prosto mogao da veruje da je to istina.
- Nije moguće! Zar ona to da mi uradi. Kako je
samo mogla? - vidno iznerviran reče Marko.
- Budi jak. Moramo da uradimo ovo zbog čega
smo došli.
- Daj, uradićemo to neki drugi put. - pokušavao
je Marko da odustane od akcije.
- Slušaj me dobro šta ću ti reći. Drugi put mo-
žda neće postojati. Sad ili nikad. Ti odluči.
- U redu. Ali pusti mene da sredim stvar.
- Šta ćeš uraditi?
- Pokušaću prvo da Kristinu izvedem odavde.
- Nemoj da reskiraš bez potrebe. Nije ona vre-
dna toga.
- Možda nije, ali ne znam šta ona traži ovde.
Možda nije došla svojom voljom.
- Dobro, ali ti odgovaraš za posledice.
- Ništa ne brini.
Ulaze unutra i prilaze stolu za kojim je sedeo Boris sa Kristinom. Kad ga je videla, Kristina je potpuno izgubila dah.
- ]ao ljubavi. Šta radiš? - ironično je upita
Marko.
- Ništa Mare. Pozvao me Boris da raščistimo
neke stvari.
- Koje stvari? Šta to ti imaš s njim?
- Šta se to tebe tiče? - ubacuje se Boris.
- Tiče me se i tebi ne moram da se pravdam,
kretenu jedan.
- Kome bre ti kretenu, mater ti tvoju.
U tom trenutku nastaje gužva. Marko i Filip vade pištolje i upiru ih u Borisa. Filip je bio pored Adama, Borisovog prijatelja, koji se sasvim slučajno zatekao tu u kafiću.
- Kristina, izadji iz kafića!
U trenutku kada polazi da izadje napolju, Boris je hvata za ruku.
- Gde si pošla? Ostaješ ovde!
Kad je video to, u Marku javio se bes. Drugom prilikom bi možda i ostao smiren, ali sada nije mogao. Pištoljem je udario Borisa u glavu. Ovaj je odmah ko pokošen pao na pod. Adam polazi da mu pomogne ali ga Filip sprečava u tome. I tako dok obojica leže na podu Marko i Filip im zadaju još nekoliko udaraca pištoljem u glavu.
- Dosta brate. Bežimo!
- Zar ih nećemo dokrajčiti?
- Ne sad. Ne ovako, ne mogu pred njom.
Kristina hajde s’a nama. Idemo!
- Neću! - počinje da plače.
- Pusti je brate, hajdemo.
- Vidi šta ste uradili? - i prilazi Borisu da vidi
kako je.
Pošto nije htela s njima, Marko i Filip polaze ka vratima. Nisu došli ni na pola puta kad Adam i Boris vade pištolje. U istom trenutku okreću se Filip i Marko, i pucaju. Sve se odigralo u deliću sekunde. Adam puca u Filipa i pogadja ga u desno rame. Prilikom pada Filip ispaljuje nekoliko metaka u Adama. U isto vreme Marko puca u Borisa, ali ovaj hvata Kristinu za ruku, privlači je ka sebi i metak je pogadja u grudi. Pucnjava je prestala. Boris je nekako uspeo da pobegne kroz zadnji izlaz kafića. Kad je video da je pogodio Kristinu, Marko brzo prilazi da joj pomogne. Pomoći nije bilo. Umrla mu je na rukama, sa zadnjim rečima:
- Marko, volim te.
Suze su same krenule na oči, ali nije bilo vremena za plakanje. Filip je bio na drugom kraju kafića, ranjen. Morao je njemu da pomogne, za Kristinu je već odavno bilo kasno.
- Filipe, kako si? Jesi li dobro?
- Jesam. - govoreći to sa bolnim izrazom lica.
- Možeš li da hodaš?
- Mogu.
- Hajdemo odavde, dok nije došla policija.
Ništa im nije pošlo za rukom te večeri. Boris je uspeo nekako da pobegne, Kristina je mrtva, ali u tom trenutku, na sreću, u kafiću je bio samo konobar, koji ih nije poznavao. Bežeći iz kafića u Markovim mislima bila je samo Kristina i njene poslednje reči. Mislio je u sebi: ““Nije moguće. Ni nje nema više. Ubio sam je. Ja sam kriv za njenu smrt. Zašto mi to radiš, Bože? Zar nije bilo dovoljno ono što se desilo Ivanu? Zašto si morao i nju da mi uzmeš?“”
Tu je svemu bio kraj. Onog trenutka kada je ispalio smrtonosni metak, kada je pogodio Kristinu, shvatio je i sam koliko je u stvari zaista voleo. Značila mu je previše. Ali je i nju izgubio, i ko zna koliko će još ljudi morati da strada da bi on ostvario svoju osvetu.


dislike
6
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
- Nemoj, molim te. Zbog mene. - preklinje ga
Kristina.
- Ako nećeš da mi pomogneš samo kaži. Naćiću
nekog ko hoće.
Nije se obazirao Marko na njene molitve. Nagnuo se preko nje i njenog sedišta, i otvorio joj vrata. Ništa više nije rekla, samo je izašla iz auta. Okrenula se, pogledala ga tužnim očima i pomislila:
”Zbog čega Marko? Ne radi nam to.” - a suza je sama krenula iz oka.
Ništa nije rekla. Prećutala je i zatvorila vrata auta. Marko je dao gas i nastavio pravo ulicom, ne osvrćući se nazad.
Pošto kod Kristine nije našao pomoć, Marko je potpuno digao ruke od nje. Ta je ljubav prošlost. Ali nije mnogo razmišljao o tome. Sad je imao važnija posla. Prvo je morao da nadje neko oružje. Znao je da je Filip jedini na koga je mogao da se osloni. Odlazi kod njega. Zatiče ga na ulaznim vratima, baš je krenuo negde.
- Zdravo bajko. Gde si pošao?
- Ej, otkud ti ovde?
- Trebaš mi kao nikada do sada.
- Naravno, samo kaži. Šta ti treba?
- Jesi li sam kući? - okretao se nervozno levo-
desno.
- Jesam, ajde upadaj.
Ulaze u kuću. Filip zatvara ulazna vrata.
- Šta si se toliko unervozio? Kaži šta te muči?
- Pištolj. Treba mi pištolj.
- ^oveče šta će tebi pištolj, jesi li ti normalan?
sa čudjenjem upita Filip.
- Sa jednim tipom imam još uvek neke nerašči-
šćene račune.
- Sa Borisom, zar ne?
- Da s njim. Ubiću ga. Moraš mi pomoći.
- Pa ti stvarno nisi normalan. - nasmeši se Filip.
Ja mislio samo me zezaš, a ti mrtav ozbiljan.
- Dobro me poznaješ FIlipe. Ja kad nešto naumim
od toga ne odustajem tako lako.
- Pazi, daću ti pištolj, ali jezik za zube? Ako
nešto iskrsne, nisam ti ja dao.
- Ne brini uopšte za to. Nego pitao sam se još
nešto...
- Šta je sad? - opet Filip počinje da se smeje.
Malo ti je jedan. - obojica počinju da se smeju.
- Ma ne to. Hoćeš li sa mnom?
- E ovome nikad kraja. - vrti glavu levo-desno
smešeći se.
- Sigurno će mi trebati pomoć. Nije baš ni da
sam ubio nekoga do sada.
- Dobro, ako si baš zapeo. Ubedio si me u dve
reči. - lagano smešeći se.
- Kad si slobodan?
- Uvek, ako hoćeš mogu i sad odmah.
- Sačekaćemo malo, potražićemo ga večeras u
gradu.
Potraga je najzad počela. Marko nije mislio na posledice. Rešio je da ga ubije i neće se plašiti nikakve kazne. Lutali su gradom, obilazili su sve kafiće, diskoteke. Raspitivali su se na ulici, ali od njega nije bilo ni traga. Da li je slutio nešto? Da li mu je neko nešto rekao?
- Sigurno ga je ona upozorila. Ma ne, nije moguće.
razmišljao je Marko naglas.
- Šta to govoriš Mare? Ništa te ne razumem?
- Sigurno mu je Kristina rekla da sam počeo da
ga tražim.
- Šta? Rekao si joj da planiraš da ga ubiješ?
- Da. Tražio sam da mi pomogne, da mi kaže
gde mogu da ga nadjem.
- Pa ti nisi normalan! Sad ćeš teško moći da ga
nadješ.
- Ma tražiću ga, pa makar mi to bilo poslednje,
a s njom ću tek da razgovaram.
Tražili su ga i dalje te večeri, ali ga nisu našli. Sutradan čim je ustao Marko odlazi pravo kod Kristine.
- Zašto mi to radiš? - čim je ugleda upita Marko.
- Ne razumem, o čemu to govoriš? - zbunjeno će
Kristina na to.
- Zašto si mu rekla?
- Šta sam rekla, kome sam rekla?
- Ne pravi se luda, Borisu.
- Nisam mu rekla ništa!
- Nemoj da me lažeš, znam da jesi! - vadi pištolj.
- Marko, molim te. Razmisli još jednom. Ja te
volim, ali ne želim da još neko strada zbog te
tvoje osvete.
- Ni ja nisam želeo da Ivan strada, ali mu je on
oduzeo život. I platiće mi zbog toga. Samo mi
kaži šta si mu rekla.
- Rekla sam mu samo da si me pitao gde izlazi.
On se promenio. Zaista. Koristi neke terapije
zbog droge. Nije više onaj stari. - pravdala se
Kristina.
- Ti to njega braniš? Ne mogu da verujem.
vraća pištolj za pojasem.
- Ne, ne branim ga, ali želim da se već jednom
okaneš te ideje.
- Nikada. A u svakom slučaju hvala ti na tome
što si ga upozorila.
- Marko, nemoj to da mi radiš. - počinje da plače.
- Ti si sama odabrala svoju sudbinu. To je ipak
jače od mene. Zbogom.
Ostavio je Kristinu uplakanu ispred kapije i krenuo kod Andjele. Znao je da na njenu podršku uvek može da računa. Tamo zatiče Jovanu.
- Ćao devojke.
- Ćao Mare.
- Šta radite?
- Ništa posebno, razgovaramo.
- Potrebna mi je jedna usluga.
- O čemu se radi?
- Ne mogu pred Jovanom. Jovana izvini.
- Ma hajde slobodno, neće ona nikom reći.
- Ali stvar je veoma ozbiljna.
- Kaži već jednom šta te muči.
- Posvadjao sam se sa Kristinom.
- Nije valjda! Zašto?
- Nije mi dala podršku kada mi je bilo najpotre-
bnije.
- Ne razumem.
- Razumećeš. - vadi pištolj na sto.
Da li ti je sada malo jasnije?
- Šta!” Od koga si ga kupio? - iznenadjena upita
Andjela.
- To nije važno. Važno je da će Ivanov ubica
uskoro platiti za sve.
- Šta planiraš da uradiš? Nemoj da se zezaš sa
tim.
- Ubiću ga. - reče Marko, a Andjela i Jovana
samo razmeniše poglede.
- Tek tako! Izaćićeš napolju i početi da pucaš!
- Ne, zato sam i došao kod tebe. Moraš da mi
saznaš gde se Boris kreće i da mi javiš.
- Ma ti nisi sasvim normalan, ali poznajem te
dobro, pa ne vredi s tobom raspravljati.
Uradiću to, i zbog tebe i zbog Ivana.
- Ja sad idem kući, a ti čim budeš saznala nešto
odmah me obavesti.
- Važi. Jovana i ja ćemo se pobrinuti za to.
- Ćao, vidimo se.
- Vidimo se. Javi čim nešto saznaš.
Jovana ćao.


dislike
4
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Dolorem sedare divinum opust est.
Umiriti bol božansko je delo.

Svanulo je novo jutro. Prethodna noć je urezala duboke tragove u životima mnogih ljudi ovog grada. Ivan je otišao zauvek. Došlo je mnogo prijatelja da mu odaju poslednju čast. Svi su plakali. U Markovim očima bilo je previše tuge. Suze su mu kvasile obraze. Još uvek nije mogao da se pomiri sa činjenicom da Ivana više nema. Gledao je nepomično samo u jednu stvar. Gledao je u njegovo nepomično telo. Gledao ga je po poslednji put. U trenutku dok je kovčeg sa Ivanovim telom polako spuštan u zemlju, on je mislio samo na jednu stvar:
Zašto ja nisam otišao umesto njega? Zašto?
Osećao je veliku krivicu zbog Ivanove smrti, ali još veću krivicu osećala je Kristina. Njen bivši dečko je kriv za ovu tragediju. Nije imala hrabrosti da mu se suprotstavi. ]utala je. Da je barem nešto rekla možda ne bi ni došlo do tuče, Ivan bi još uvek bio živ. Nije skrivala suze u svojim očima. Plakala je možda više od ostalih. Nadala se samo da postoji život na onom svetu i da će se opet sresti sa Ivanom i da će joj on oprostiti za ovo što se desilo.
Pogreb je završen. Svi su pošli kući. Marko i dalje nepomično stoji pored groba i kao malo dete govori neke nepovezane reči. Prilazi mu Kristina i počinje da ga teši kroz plač:
- Hajdemo Marko. Ne možeš više ništa da učiniš
za njega. Ja ću biti pored tebe. Pomoćiću ti da
prebrodiš ovu krizu. Hajdemo. Svi su već oti-
šli kući.
Ustaje polako od groba i kroz plač počinje da govori:
- Ništa ne brini brate. Uskoro ću ga poslati kod
tebe. Moćićeš za sve da mu vratiš. Jer ćeš
tada, na onom svetu, da budeš stariji od njega.
Jer, ko pre umre duže je mrtav.
- Hajdemo. Molim te.
- Idem, samo da se oprostim od njega.
Izgledao je potpuno bledo, kao da ni on sam nije živ. Mada se po njegovom izgledu to nije moglo ni reći. Napokon je pošao. Kristina ga je držala za ruku. Nije bio svestan šta se dogadja oko njega. Mislio je, ili je barem želeo, da je sve to samo jedan ružan san iz koga će se svakog trena probuditi.
Prolazili su dani. Polako je sve dolazilo na svoje mesto. Ivan će zauvek ostati u njegovom srcu, ali život ide dalje. Pred Markom je još mnogo života, što se ne bi moglo reći i za Borisa. Zakleo se da će ga osvetiti i to će učiniti po bilo koju cenu.
Prošlo je nešto više od dva meseca od Ivanove smrti. Nedelja je. Lagano pada prvi mrak. Marko odlazi kod Kristine da joj saopšti šta planira da uradi. Dolazi ispred njene kuće ali su sva svetla u kući bila pogašena.
- Kristina!
Niko se ne javlja.
Gde bi mogla biti? Sigurno je kod Katarine
pomislio je Marko.
Odlazi kod Katarine, koja je živela u istoj ulici, nekoliko kuća dalje, i tamo pronalazi Kristinu.
- Kristina, ulazi u auto!
- Zašto? Gde idemo?
- Ulazi kad ti kažem! Moramo da razgovaramo.
- Dobro, evo idem. Kaćo, vidimo se. ]ao.
Od kako je Ivan umro njihova veza je počela da slabi. Sve redje i redje su se vidjali, manje su komunicirali. Ukratko, nije im ni išlo baš najbolje. Ali ipak su se oboje nadali da će se stvari malo poboljšati. I dalje su se voleli kao nekada, samo to nisu iskazivali rečima. Za Marka je ona još uvek bila jedina devojka koja ga je činila srećnim, i možda jedina devojka koja ga je stvarno ludo volela. Ali posle svega što se dogodilo, u njemu su osećanja skoro nestala. Potpuno se zatvorio u sebe. Postao je sasvim drugi čovek.
Dakle, Kristina je ušla u auto.
- Kaži, šta je bilo?
- Ništa, došao sam samo da te vidim i da ti ka-
žem koliko te volim.
- To nije bilo potrebno da mi kažeš. I sama to
znam. I ja tebe volim još uvek, i ništa neće
uspeti da izbriše tu moju ljubav.
- Izvini ako sam prethodnih dana prema tebi bio
hladan. I sama znaš da jako teško podnosim to
što se desilo Ivanu. - primiče se polako pored
nje, koliko je to prostor izmedju sedišta
dozvoljavao, i lagano je ljubi, a zatim joj tiho
šapuće na uvo - Ali ako me zaista toliko voliš,
kao što tvrdiš, onda mi moraš pomoći da
ubijem Borisa.
Odguruje ga rukama od sebe.
- Ne! To ne mogu da uradim! Zar ne shvataš da
ćeš tako sebi uništiti život? ^ak nije ni doka-
zano da je on ubio Ivana! Ja znam da je on
kriv, ne branim ga, ali Ivana je mogao ubiti
bilo ko u onoj gužvi!
- To nije važno, on je započeo sve. Zakleo sam
se na Ivanovom grobu da ću osvetiti njegovu
smrt, i to ću učiniti sa zadovoljstvom, bez
obzira na posledice.


dislike
5
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Pošto su se spremili, Marko i Ivan, kao i obično, odlaze kod Andjele.
- Andjela! Andjela, jesi li spremna? - doziva
Marko Andjelu ispod njenog prozora.
- Jesam, evo idemo.
- Idemo? Ko je to još sa tobom? - začudjeno
upita Marko.
- Jovana, moja drugarica iz škole. Jel se sećaš
nje?
- Da, sećam je se.
U tom trenutku i Jovana se pojavljuje na prozoru, gledajući Marka preko Andjelinih ledja.
- ]ao Marko.
- ]ao Jovana.
- Može li i ona sa nama? - upita Andjela.
- Naravno da može. Samo požurite Kristina nas
čeka.
- Dobro, neće nigde da ode bez nas. Samo da se
javim mojima.
- Ti se javi a mi idemo. Hajde Jovana. Andjela
čekamo te u autu.
Još uvek je veče prolazilo u smehu i šali. Tako je uostalom trebalo da bude do kraja večeri. Pošto su pokupili i Kristinu, odlaze u kafić. Tamo su ih, izmedju ostalih, čekali i Filip sa svojim društvom kao i Kristinina drugarica Katarina. Društvo je, u principu, uvek bilo isto. Ponekad je neko izostajao, ali isto tako je i neko nov uvek bio dobrodošao.
Katarina je nova u njihovom društvu. Od skora je počela da izlazi s njima. Imala je i ona, naravno svoju priču, kao i svi ostali, zar ne.
Svi su bili veseli, nasmejani. Na trenutak Marko izvlači Ivana iz gužve.
- Brate, da te pitam nešto?
- Samo pitaj, šta ti treba?
- Šta misliš o Katarini?
- Pa, bogami, mogao bih da mislim o njoj po ceo
dan i celu noć naravno.
- Daj uozbilji se, stvarno te pitam.
- Dobro, šta hoćeš da čuješ?
- Da li ti se svidja?
- Slagao bih te kad bih rekao ne.
- Da kažem onda neku lepu reč o tebi?
- Samo napred, al nemoj da preteruješ. Znaš
ono: dobar dečko, iz dobre familije, i tako te
gluposti.
- Ništa se ti ne brini. Sad ću ja da vidim sa
Kristinom šta možemo da uradimo po tom
pitanju. Kristina! - odlazi ka njoj.
- Šta je bilo, nešto nije u redu?
- Dodji ljubavi da ti kažem dve tri slatke reči.
- Šta, šta je bilo? - iznenadjeno upita Kristina.
- Ima li Kaća dečka?
- A što tebe zanima ima li ona dečka ili ne?
- Pa svidja mi se. Lepa devojka, još slobodna.
- Jao... Ubiću te jednom. - dok to izgovara sta-
vlja mu ruke oko vrata i počinje da ga ljubi.
Stvarno te pitam, zašto hoćeš da znaš?
- Ako ti kažem da Kaća nema dečka i da ga
Ivan takodje nema, ovaj nema devojku, da li
bi mogla da povežeš te dve stvari? - upita
Marko ne skrivajući osmeh.
- Pa mogla bih. Imaš kanap?
- Sad ti mene zezaš. Naćiću.
- Šalim se. Videću šta mogu da uradim.
- Nema šta da vidiš. Potrudi se da to uspe.
- Ne brini. Mislim i da Kaća nije ravnodušna
baš prema njemu, ali se stidi da i meni kaže.
- Nije valjda?
- Jeste. Ali razgovaraću s njom, da vidim šta
će da mi kaže. Hajdemo.
I zaista je tako bilo. Pošto se Kaći svidjao Ivan još od onog trenutka kada su se upoznali, pre nekoliko meseci, nije bilo nikakvih problema. Sve je bilo onako kako je Marko želeo da bude. Objavili su veridbu. Sve je bilo u najboljem redu. U društvu kakvo je bilo njihovo, vreme je veoma brzo prolazilo. Već je bilo negde oko dva sata. Niko nije ni primetio da je vreme prošlo tako brzo.
Te večeri svi su imali nekog pored sebe. Marko je bio sa Kristinom, Ivan sa Katarinom, Andjela sa Filipom. Samo je Jovana bila sama. Ali ona je celo veče bila nešto zamišljena. Kao da je skrivala svoja osećanja ili je možda predosećala neku nesreću. I baš u trenutku kada je Marko poljubio Kristinu, prišao je neki tip za njihovim stolom. Moglo se videti da je ili pijan ili drogiran.
- Sklanjaj ruke s nje! - gledajući u Marka.
- Meni se obraćaš? - upita Marko.
- Da tebi. Beži od nje.
- Koj ti je djavo? Šta hoćeš? - Marko ustaje
vidno iznerviran.
- Ona je sa mnom. Kristina, ustaj kad ti kažem.
- Kristina, šta ovo treba da znači? Ko je ovo?
- Ma samo loša uspomena. Bivši. Nisam ga vi-
dela više od godinu dana. Borise, molim te idi.
- Čuo si je, bivši. Sad se gubi odavde! - Marko
ponovo seda za sto.
Samo što je Marko seo, kao grom iz vedra neba Boris ga prikova pesnicom za sto. Uspeo je ipak nekako da ustane. Svi su se okomili na Borisa, ali je i Boris imao dosta prijatelja u blizini. Izašli su na ulicu i tamo je nastala opšta tuča. Tuča koju više niko nije mogao da zaustavi.
Boris je živeo tu u samom centru grada. Radio je svakakve prljave poslove. Dilovao je drogu, sam je isto tako koristio, švercovao oružje, ali je često bio i osudjivan. Baš je bio izašao iz zatvora. Imao je dosta prijatelja, ali isto tako i dosta neprijatelja.
Tuča je trajala gotovo celih petnaest minuta. Ubrzo je došla policija. Kada se raščistila gužva Marko je ugledao Ivana kako sav krvav leži na ulazu u kafić. Brzo mu je pritrčao.
- Ivane, šta ti je, brate? Kaži nešto.
- Sredili smo ih, zar ne. - zadnjim atomima
snage izgovara to, a onda nastaje muk.
- Ivane, Ivane!
Počeo je da plače. Ivan mu je bio jedan od najboljih drugova. Znali su se celog života. S njim je proveo svoje najlepše dane. Nisu se razdvajali, svuda su išli zajedno.
Došla je i hitna pomoć. Odvezli su ga u bolnicu. U kolima hitne pomoći bili su i Marko i Kristina. Molili su boga za njegov život, ali nije mu bilo pomoći. Rana od noža bila je velika. Izgubio je dosta krvi i izdahnuo je na putu do bolnice.
To veče koje je trebalo da bude najlepše veče u njegovom životu pretvorilo se u pravi pakao.
I Kristina je plakala s njim. Smatrala je da je ona možda delom odgovorna za ono što se desilo. Ali to nije pomoglo Ivanu. To nije pomoglo da se on vrati. Njega više nema, ali će zauvek ostati u njihovim srcima i u njihovim mislima. Samo što ništa više neće biti kao pre. Uvenuo je jedan mladi ljudski život. Ivan je imao svega dvadeset godina, život je tek bio pred njim.
Kroz Markovu glavu u tom trenutku prolazile su mnoge stvari. Šta u ovom trenu reći njegovim roditeljima? Ja sam ga izveo. Sa mnom je izašao. Ja sam kriv za njegovu smrt. Da li će mi ikada oprostiti? Da li ću ja sam sebi ikada oprostiti?
Oči su mu bile pune suza. A bes i mržnja koju je osećao razarali su mu dušu. Medjutim, rešio je da bude jak i nastavi dalje. Onako izgubljen, nasred ulice, u ranu zoru, povikao je na sav glas.
- Hteo si rat! Dobićeš ga!
- Nemoj Marko. Sve će biti u redu. Smiri se,
znam da ti nije lako, ali život ide dalje. Moraš
ostati smiren. - tešila ga je Kristina.
- Pusti me! Ubiću ga! ^uješ li me, ubiću ga!
- Nemoj da se spuštaš na njegov nivo. Ići ćeš
u zatvor.
- A zar će on ići zbog ovoga?
- Ićiće. Videćeš.
- Nećeš me sprečiti. Ja sam rekao svoje.
- Ja ću razgovarati s njim. Neko mora to da
uradi. On mora da se leči. Drogira se, zar ne
shvataš?
- Ti bi posle svega trebala da budeš na mojoj
strani, ali nije važno. Ništa mi više nije
važno. Samo jedno znam; osveta će biti moja.


dislike
6
Broj komentara: 0
Prethodna12345Sledeca