Registrovani korisnici mogu postavljati video klipove i kratke tekstove-viceve kao i komentare pod svojim imenom,
takodje dobijaju i obavestenje preko emaila kada neko odgovori na njihov komentar.
Share on Facebook
userZanimacija
Link: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.goci.gdrivelite

GDrive Lite je aplikacija koja vam omogucava rad sa fajlovima koje cuvate na Google Drive-u.
Za razliku od ostalih aplikacija koje omogucavaju istu uslugu GDrive Lite moze da se pohvali time sto nakon instalacije zauzima svega nekoliko MB-a memorije.

Neke od osnovnih usluga su:
- Upload fajlova direktno sa mobilnog telefona na Google Drive.
- Download fajlova sa Google Drive na vas mobilni uredjaj.
- Brisanje fajlova i foldera sa Google Drive.
- Promena imena fajlovima i folderima.
- Slanje preuzetih fajlova direktno iz aplikacije pomocu bluetooth, Gmail, MMS
- Automatski upload slike koju slikate direktno iz aplikacije na Google Drive.


dislike
1
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Amicus certus in re incerta cernitur.

Pravi se prijatelj poznaje u nevolji.

Prethodno veče je zaista bilo posebno u Markovom

životu. Način na koji su sjale njegove oči i njegovo

ponašanje ukazivali su samo na jednu stvar. Marko je

bio zaljubljen kao nikada do tada. Kristina ga je sasvim

promenila. Očarala ga je.

Vreme je sasvim lagano prolazilo. Sa Kristinom i

društvom je svako veče bilo posebno. U njihovom društvu

nikada nije bilo dosadno. Marko je uvek bio pun raznih

priča koje su oni prosto obožavali da čuju.

Kako je vreme prolazilo i svi oko njih su već uvideli

šta znače jedno drugom. Iz meseca u mesec oni su se

vezivali sve jače, tako da u jednom momentu više nisu

mogli jedno bez drugog.

Prošlo je tačno godinu dana od kako su se upoznali.

Marko je rešio da taj dan obeleži na neki poseban način.

Petak je veče. Marko odlazi kod Ivana. Vrata mu otvara

njegova sestra Biljana.

- Ćao Biljana. Jel Ivan kod kuće?

- Evo ga u sobi. Udji slobodno.

Marko otvara vrata Ivanove sobe i ulazi unutra.

- Gde si Ivčo?

- Evo me Mare. Šta radiš?

- Ništa posebno. Došao sam da te pitam imaš li

nešto u planu za večeras?

- Nemam. - odgovori Ivan.

- Super.

- Zbog čega pitaš? Da nemaš možda ti nešto u

planu? Ideš sa Kristinom negde, zar ne?

- Da, idem sa Kristinom do grada. Hoćeš sa

nama?

- Sa vama? Sa vama, uvek, bilo gde.

- Osim toga, znaš li koji je danas dan? - upita ga

Marko.

- Znam, petak valjda.

- Ma ne to. Danas je naš mali jubilej.

- O čemu to govoriš?

- Danas je tačno godinu dana od kada smo ja i

Kristina zajedno.

- Nije valjda? To onda mora da se proslavi, zar

- Pa šta misliš, zbog čega sam došao da te

zovem?

- Kad krećemo?

- Samo da se spremim, pozovem Andjelu i Filipa,

da odem do Kristine, da rezervišem mesto

u nekom kafiću i odmah idemo. - smešeći se

sve vreme odgovori Marko.

- Samo toliko? Onda da ja ne žurim uopšte.

Da dodjem kod tebe za jedno dva-tri sata?

- Samo ti požuri. Da si kod mene za pola sata.

- Ej, samo da te pitam. A u koji kafić idemo?

- Pored diskoteke ima jedan dobar kafić, mislim

da se zove “”’’””Ring, ili tako nekako.

- Pa ne idemo valjda da gledamo boks, ili da se

bijemo, nego da popijemo nešto? - sa osmehom

na licu upita Ivan.

- Ma nikad se ne zna šta može da se desi. Zato

se uvek spremaj za ono najgore, a veruj da se

ništa loše neće desiti. - odgovara mu uz osmeh

Marko.

- Da, da... Bolje ti požuri da obaviš sve što imaš,

a ja ću da krenem polako sa spremanjem.

- Imaš pravo, previše pričam. Odoh onda ja. I

nemoj da mi kasniš mnogo.

- Važi, neću.

Marko je obavio sve što je imao, pozvao je Andjelu i

Filipa, dogovorio se sa Kristinom. Sve je bilo spremno

da se krene u još jednu nezaboravnu noć. Ali ova noć će

zaista biti nezaboravna, naročito za Marka. Ova noć će mu

sasvim promeniti život. Potpuno će ga izbaciti iz koloseka.

A to nije mogao niko ni da sluti. Svi su krenuli da se lepo

provedu. Marko i Kristina su planirali da zvanično saopšte

svoju veridbu. Kristina je trebala da se uda za njega, a to

bi bio pravi povod da se nešto popije i da se proslavi. Nastavice se...


dislike
6
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Mea culpa, mea maxima culpa.
Moja greška, moja najveća greška.

Vrela noć. Pakleno vrela noć. Temperatura u termometru ne silazi ispod tridesetog podeoka. U Markovoj kući se čuje muzika, koju za trenutak nadjačava neka galama.
- Marko! Marko utišaj muziku!
Muzika ne prestaje. I dalje se sve u sobi trese od preglasne muzike. U sobu ulazi Markov stariji brat David.
- Zar ne čuješ šta ti govorim?
- Šta hoćeš? - potpuno nezainteresovano upita
Marko.
- Smanji muziku i idi da se javiš. Neko te zove
telefonom.
- Ko? - odvaja pogled od knjige koju je čitao i
okreće glavu ka Davidu.
- Ne znam. Nisam pitao, ali po glasu mislim da
je Ivan.
- Dobro javiću se. Utišaj muziku.
Dok David utišava muziku Marko odlazi u drugu sobu da se javi, ali mu iznenada neki glas odvrati pažnju od telefona.
- Marko!
- Ovde sam. - otvara ulazna vrata da vidi ko je.
- Ćao Mare!
- Ćao Andjela. Otkud ti? Udji.
- Nemam vremena. Došla sam samo da te pitam
hoćemo li negde večeras?
- Naravno, kao i uvek.
- Gde idemo? - upita Andjela.
- Idemo do centra. Čuo sam da je skoro otvorena
neka nova diskoteka.
- Super! Ko sve ide?
- Samo ja, ti i Ivan. Ivan! Ne... Izvini me na
trenutak. Moram da se javim na telefon.
- Ne mogu da te čekam. Idem da se spremam.
Znaš koliko meni treba vremena.
- Znam, onda bolje požuri.
- Kad da dodjem kod tebe?
- Ništa ti ne brini. Budi spremna, ja dolazim po
tebe.
- Važi. Ćao!
- Ćao Andjela. Vidimo se uskoro.
Andjela je bila Markova sestra od ujaka. Bili su, pa može se reći, gotovo nerazdvojni. Pogotovo kad su večernji izlasci u pitanju. A preko dana telefon nije prestajao da zvoni. Ponekad bi se čuli i po pet puta u toku dana, i to ne uvek sa nekim valjanim razlogom, nego onako da ubiju dosadu. Marko je dve godine stariji od Andjele i medju njima skoro da nije bilo nikakvih tajni.
Pošto je ispratio Andjelu, Marko odlazi u sobu i podiže slušalicu.
- Halo!
- Gde si bre Mare, čekam te deset minuta da se
javiš?
- Evo me, spremam se.
- Što se ne javljaš?
- Ma baš sam pošao da se javim kad čujem neko
me zove napolju.
- Ko je bio?
- Andjela. Došla da me pita gde ćemo večeras.
- Pa, gde ćemo? Idemo li negde?
- Možemo da odemo do centra, posle ćemo videti
gde ćemo dalje.
- Jesi li čuo što se otvorila nova diskoteka?
- Da, da. Jesam. Tamo samo i mislio da odemo.
Za koliko možeš da dodješ do mene?
- Za jedno dvadesetak minuta.
- Važi, čekam te. I nemoj da kasniš!
- Neću, ne brini. Vidimo se, ćao.
Kao i obično spremanje traje više od pola sata. Dolazi Ivan i zajedno odlaze kod Andjele. Pošto su pokupili Andjelu, svi skupa odlaze u novu diskoteku u centru grada. Inače, svi su živeli na periferiji grada. Tamo je uvek bilo mirno. Naročito u ulici u kojoj su živeli Marko i Ivan. Andjela je živela nešto dalje, možda nekoliko stotina metara dalje, u susednoj ulici.
U centru je kao i uvek bilo veoma bučno, i često je dolazilo do svadja i do tuča. Ali ovo veče je bilo nešto mirnije nego obično. Pun mesec, bezbroj malenih, blistavih zvezdica na nebu kao da su zračili neku ogromnu pozitivnu energiju.
Pošto je Ivan parkirao auto, ulaze u diskoteku. Marko prvi, a Ivan i Andjela odmah za njim.
- Još uvek nema ništa. Andjela, koliko je sati?
- Ne znam, nemam sat. Marko, Ivan pita koliko
je sati?
- Tek je jedanaest. Zato i nema još uvek ništa,
ali će uskoro, nadam se, biti puno.
- Pa hoćemo li ostati ovde ili idemo na neko
drugo mesto?
- Kako kažemo... pa, da ostanemo ovde.
sa vidnim osmehom reče Marko. Nego, šta
piješ Ivane?
- Ne znam. Ti šta ćeš?
- Ja ću vinjak, ili ipak možda vinjak-kolu.
- Meni donesi onda neko pivo.
- Ti Andjela, šta ćeš?
- Može vinjak-kola i meni.
- Naravno. Idem da donesem.
Veče prolazi u razgovoru i piću. Ljudi počinju da pristižu. Oko ponoći je već bilo prepuno. Odjednom Marko ugleda neku prelepu devojku na drugom kraju diskoteke. Kao grom iz vedra neba njen pogled ga pogodi pravo u srce. Osetio je blago treperenje u stomaku.
- Andjela, da te pitam nešto.
- Kaži Mare. Šta te muči?
- Vidiš li onu devojku? - okreće glavu u njenom
pravcu, ali krišom da ga ona ne primeti.
- Vidim.
- Da je ne poznaješ kojim slučajem?
- Sasvim slučajno je poznajem. - nasmeši se
Andjela.
- Nije valjda? Kako je onda moguće da je ja ne
poznajem?
- E, na to pitanje ne bih znala odgovor.
- Moraš da me upoznaš s njom.
- Nema problema. Da odem do nje da je
pozovem da nam se pridruži?
- Ne bih imao ništa protiv, a nadam se da ni
Ivan neće imati ništa protiv, zar ne Ivane?
- Protiv čega, nisam u toku?
- Da zovneš još po jedno piće.
- Pa možda bih i imao. - izgovarajući to sa
osmehom na licu. - Šalim se. Da vam donesem
nešto?
- Zezam se, nije piće u pitanju.
- Pa šta je onda?
- Videćeš. Andjela, idi zovi je neka dodje.
- Koga da zove?
- Rekao sam videćeš, ništa ne brini.
I dok Andjela odlazi kod svoje tajanstvene, prelepe drugarice, kod Marka i Ivana pristižu neki stari prijatelji. Jedan od njih je i Andjelin dečko Filip.
Filip je bio Markov brat od tetke i živeo je u susednom gradu. Iako su bili braća, skoro da se nisu ni videli do šeste godine. A od tada postaju najbolji prijatelji, i sada nakon punih dvanaest godina njihovo prijateljstvo je još jače. Filip je inače godinu dana stariji od Marka, baš kao i Ivan.
- Zdravo, Mare care. Šta radiš?
- O... Pa koga ja to vidim? Gde si ti?
- Evo mene.
- Nisam te video, da ne slažem, godinu dana.
- Bio sam nešto zauzet. Jedva sam našao
slobodnog vremena da izadjem. Ti kako si? Šta
radiš?
- Super sam. Nije loše. Neko zezanje po gradu i
tako.
- Nego kaži ti meni gde mi je Andjela. - odjednom
upita Filip, okrećući se levo-desno i tražeći je
pogledom.
- Izadje sa nekim tipom napolju. - reče Marko,
trudeći se da ostane ozbiljan i da se ne
nasmeje.
- S kim je izašla! A, pa neće to moći baš tako.
pošto je Filip primetio da ga Marko samo zeza
pokušava da on sad deluje ozbiljno.
- Čekaj brate. Čemu nervoza, samo se šalim.
- Dobro bre, i ti li nadje da me zajebavaš?
- Ne, taman posla. - odgovori Marko sa osmehom
na licu.
- Dobro onda, gde je ona?
- Sad će da dodje. Treba da upoznam neku njenu
drugaricu, i tako to...
- O... Pa to će neko večeras da bude u elementu.
- Kao i uvek. Šta ti misliš, ko sam ja? - obojica
počinju da se smeju.
U tom trenutku dolazi Andjela sa svojom drugaricom. Pošto se pozdravila sa Filipom i ostalima, Andjela upoznaje drugaricu sa svojim društvom.
- Mare, ovo je Kristina. Kristina, ovo je moj
brat Marko o kome sam ti pričala.
- Ćao Marko.
- Ćao Kristina. Da se nas dvoje slučajno ne po-
znajemo od nekud?
- Pa ne znam, možda.
- Ako se i nismo upoznali, imaćemo dosta
vremena da to i učinimo, zar ne?
- Da, i ja sam baš to htela da kažem. - nežno se
smešeći, dodaje Kristina.
- Pa vidim ja da ćemo se lepo slagati nas dvoje.
Pošto je upoznala Kristinu i sa ostatkom društva, Andjela odlazi sa Filipom, a malo kasnije za njima izlaze i Marko i Kristina. Bilo je to najlepše veče u njegovom životu. Konačno je našao devojku svog života i ne bi je menjao ni za šta na svetu.

Nastavice se...


dislike
10
Broj komentara: 4
Share on Facebook
userZanimacija
Autor: Goran Stankovic

Uvod
Mens sana in corpore sano.
Zdrav duh u zdravom telu.

Rano jutro. Sunčevi zraci se lagano prelamaju na prozorima moje sobe i dopiru do mog kreveta. Podižem glavu i osećam da nemam snage da otvorim oči i ugledam svetlost dana. Pitam se, da li je i to samo ružan san, ili sušta realnost. U tom trenutku kroz glavu mi prolaze mnoge stvari. Prisećam se nekih trenutaka iz prošlosti, maštam o sreći, ali se i dalje osećam tako bespomoćno, kao da nemam snage da ustanem i da se borim za svoje ideale.
Da li ja to samo zavaravam sebe, tražeći utehu u svome bolu, ili se zaista osećam tako? Jer kada bol predje odredjenu granicu, dobro postaje zlo, ljubav postaje mržnja.
Pored svega kao kroz maglu prisećam se ranog detinjstva i lepih, predivnih godina koje sam proveo u svom malom svetu prepunom mašte i lepih trenutaka. A onda se iznenada trgnem i opet se nadjem u ovom hladnom, sumornom svetu,

gde više nema mesta za mene i gde niko ne pita šta će sa mnom biti.
Pokušavam napokon da ustanem iz kreveta ali još uvek ne mogu. U mislima sam još uvek daleko. Ko bi mogao znati gde? Da li ja to počinjem da gubim razum? Da li postajem žrtva sopstvenih opsesija? Jedno je sigurno - više nisam onaj stari.
A sreća, šta je sa njom? Da li ste nekada u svom životu spoznali pravi smisao te reči? Da li postoji potpuna sreća? Ja to nikada neću saznati jer dolazi kraj, i ja sam jedan od onih koji nikada neće ugledati svetlost na kraju tunela. Ali čak i da na kraju svega postoji nada da ću se izboriti sa ovom krizom, u koju sam dospeo svojom krivicom, i ako dodjem nadohvat te čarobne svetlosti, plašim se da posle svega moje oči neće hteti da je ugledaju. Ali ako malo dublje zavirite u moje misli i tamo pronadjete tragove jedne beskrajno teške borbe i tragove jednog sumornog života, sve će vam biti jasno. Tada bih ja vas pitao: da li se treba boriti ili posle svega treba odustati i prepustiti se sudbini. A ta godina, i u celini uzev taj period mog života, ostaće večno urezan u mojim mislima, u mom srcu. Ostaće urezen u srcima drugih ljudi, pa čak i posle moje smrti kad vreme moje tragove izbriše.
A ko me je doveo dovde? Da li možda neko zna? Odgovor sigurno leži negde u ovim redovima ispisanim rukom jednog običnog smrtnika, koji nema ništa da ostavi iza sebe i koga će već za nekoliko godina svi zaboraviti. Svi osim, možda, nekih srodnih duša kojima nisam bio ništa, a opet sam im bio sve. Njima ću barem ostati u večnom sećanju. A ko su oni? Da li je njihova sudbina slična mojoj pa mogu da razumeju moju tugu ili su i oni samo obični ljudi koji se trude da svakome pruže ruku spasa.
Dolaze dani tuge, dani kojih se sve više bojim. A jedini krivac si ti, ti zbog koje umire ljubav u meni i umiru sva moja nadanja.
Ali jednom kada svitanje ugasi dolazak zore za našim rastankom, jednom kad i ti shvatiš šta znače suze u mojim očima, kad u meni ne bude više ljubavi, znaćeš šta si mi značila i šta sam ti značio i možda koliko sam te voleo. A značila si mi previše. Toliko koliko sebi nisam smeo dozvoliti da mi značiš. Trajalo je kratko. Jedan pogled, jedan osmeh, drugarsko držanje za ruku. Za tren se sve završilo, kao da smo se bojali ljubavi. Došao je neko ko je umeo lepše od mene da se smeje, možda i lepše od mene da sanja i lepše da voli. Ne znam. Znam samo da sam se trudio da sakrijem suze u svojim očima i onu crnu tugu koja mi je parala dušu. Rekao sam ti da ideš sa njim, a molio Boga da te zadržim, da ostaneš tu i budeš samo moja. Nije mi uslišio molitvu. Otišla si. Za tobom je ostalo jedno novo proleće i moja velika ljubav.

Nastavice se...


dislike
5
Broj komentara: 3
Share on Facebook
userZanimacija
Još jedan sajt u našoj mreži, posetite http://lelinkutak.zanimacija.com


dislike
0
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Android aplikacija "Moj broj"
https://play.google.com/store/apps/details?id=com.goci.tacan.broj

i web verzija http://www.zanimacija.com/moj-broj

Najbrzi, najbolji i najtačniji put do traženog broja


dislike
0
Broj komentara: 0
Share on Facebook
userZanimacija
Gleda jedan Rus državnu TV i na vestima čuje da je u Sibiru minus 55°C. Naravno,ne veruje vestima. – E,baš ću da zovnem brata koji tamo živi,da proverim,kaže i okrene telefon: – Reci mi brate molim te,koliko je stepeni tu kod vas ? – Ček' da pogledam... tu negde oko minus 35°C, zašto pitaš ? ... – Pa ovi na TV lažu,kažu –55°C. – A,pa to možda napolju..


dislike
1
Broj komentara: 1
Share on Facebook
userZanimacija
Gleda jedan Rus državnu TV i na vestima čuje da je u Sibiru minus 55°C.
Naravno,ne veruje vestima.
– E,baš ću da zovnem brata koji tamo
živi,da proverim,kaže i okrene telefon:
– Reci mi brate molim te,koliko je stepeni tu kod vas ?
– Ček' da pogledam... tu negde oko minus 35°C, zašto pitaš ?
... – Pa ovi na TV lažu,kažu –55°C.
– A,pa to možda napolju..


dislike
1
Broj komentara: 8
Share on Facebook
userdragan
Jedino Čak Noris može da lobuje u stonom tenisu :)))))


dislike
0
Broj komentara: 1
Share on Facebook
userZanimacija
Pita učiteljica decu:Znate li deco da se u našoj zemlji mesečno potroši preko 20 kg toalet papira po glavi stanovnika?Jedino Perica podigao ruku, a učiteljica ga pita:Šta ti nije jasno, Perice?Pa nije mi jasno što po glavi?


dislike
1
Broj komentara: 0