Dani tuge - Glava IV

Se ipsum vincere difficillima res est.
Pobediti samoga sebe najteža je stvar.

Došlo je vreme kada se nikome više ne može verovati. I najbolji prijatelj vam može postati najveći i najgori neprijatelj. U takvim vremenima pravi prijatelj se teško može pronaći. I Marko je verovao Kristini, a ona ga je izdala. Ta greška je za nju bila kobna.
Ugašen je još jedan mladi život. Marko je i ovoga puta krivio samoga sebe. Ovoga puta je i imao razloga za tako nešto. Njegova prevelika želja za osvetom koštala ga je novih suza. Oduzeo je život jedinoj devojci koju je zaista voleo. Nema opravdanja za njegove postupke, ali sada će osveta biti još veća. Neće prestati dok pravda ne bude zadovoljena.
Još jedan tužan dan, još jedna sahrana u ovom malom gradu. Uplakani roditelji i mnogi prijatelji opraštaju se od svoje voljene Kristine. Niko nije znao šta se u stvari desilo. Jedino su to u sebi krili Marko i Filip. Naravno, Andjela i Jovana su istog trenutka kad su saznale za Kristininu smrt znale da Marko i Filip imaju neke veze sa tim, ali prosto nisu mogle ili nisu želele da veruju u to. Ipak kad su saznale istinu, morale su da se pomire s njom. Naravno ni Boris ništa nije smeo da prijavi policiji, jer je i on bio kriv za Kristininu smrt.
Filip odlazi kod Marka. Zatiče ga uplakanog u dvorištu.
- Zdravo Mare.
- Zdravo. - odgovara kroz plač i rukom briše
suze.
- Šta radiš?
- Sedim i razmišljam o nekim stvarima.
Znaš, sinoć kad sam je video sa Borisom...
Kad sam je video s njim bio sam tako besan,
ali sam je ipak voleo.
- Hajde , smiri se. Na kraju, sama je izabrala
svoju sudbinu. - tešio ga je Filip.
- Voleo bih samo da izbrišem prošlo veče i da
budem s njom do kraja života.
- I ja bih hteo mnogo toga, ali često stvari ne
budu onakve kakve mi želimo da budu.
- Ako ne ubijem njega, ubiću sebe!
- Ma šta to govoriš, kakvo samoubistvo, kakvo
ubistvo! Ne mogu da verujem da još uvek
misliš o tome?
- A kako da ne mislim. Hajde, reci mi. Zbog
njega sam izgubio sve. Izgubio sam Ivana,
koji mi je bio više od prijatelja, bio mi je kao
brat. Izgubio sam Kristinu, koju sam voleo,
sam Bog zna koliko. A to mu nikada neću
oprostiti. Pa hajde reci mi, kako da ne mislim
na njega!
- Šta planiraš da uradiš?
- Ne znam. Ali videću kad se stvari malo smire.
Pustiću ga da misli da sam se ohladio.
U tom trenutku dolaze i Andjela i Jovana, sa tužnim izrazom na licu, još uvek ne verujući šta se to u stvari dogodilo.
- ]ao društvo. Kako ste, šta radite?
- Ništa posebno, razgovaramo. - još uvek kroz
plač odgovara Marko, trudeći se da sakrije
suze.
- Mi smo pošle na sahranu. Hoćete li sa nama?
Ipak nam je bila drugarica.
- Ne znam. Filipe, šta ti misliš?
- Kako hoćeš. Ako želiš, idemo.
- Dobro, idemo onda.
Bilo mu je teško. Plašio se da neće izdržati, ali skupio je snagu i krenuo je napred. Kako su se približavali groblju, sve više i više je drhtao. Kad su stigli sahrana je već bila pri kraju, ali je imao dovoljno vremena da je vidi po poslednji put i da se oprosti od nje. To mu je bio drugi put da se oprašta na ovakav način od nekoga koga je zaista voleo. I baš u trenutku kada je sve bilo gotovo, kada su skoro svi otišli kući i kad su se svi najmanje nadali, pojavio se Boris sa svojim bratom Oliverom i sa nekoliko drugova. Prvi ga je video Filip.
- Brate, vidiš li ovo?
- Šta? - okreće se oko sebe.
- Vidi, vidi ko je došao! - pokazuje rukom na
drugu stranu groblja.
- On! Zar sme da se pojavi ovde tek tako!?
- Da zovem Srdjana da dodje sa društvom?
- Čekaj. Neću da pravimo probleme ovde na
groblju. Uostalom, tu je i policija.
- Sad ti se ukazala dobra prilika da ga središ.
- Kad malo razmislim, zovi ih.
- Marko, pazi šta radiš. - dobacuje sa strane
Andjela.
- Ništa ne brini. Možda će policija do tada da
ode. Ako ne onda ćemo ih pratiti i završiti sa
njim jednom zauvek.
- Dobro, kako hoćeš. I da ne zaboravim, sad
sam se setila, kad se idući put budemo videli
imam nešto važno da ti kažem.
- Pa kaži sad. Šta je bilo?
- Ne mogu sada. Nije pravi trenutak za to.
- Dobro, ali nemoj da zaboraviš šta si htela da
mi kažeš.
- Neću, veoma je važno. Zar ne Jovana?
- Da, da, veoma. - smeška se Jovana.
- Dobro, ostavićemo to za drugi put. Brate zovi
sad Srdjana, neka dodju odmah.
- Važi, zovem ga.
I dok Filip sa mobilnog zove Srdjana i ostalo društvo, Marko posmatra šta se dešava sa Borisom. Pitao se: ““Da li nas je možda video? Da li zna da smo i mi ovde?“”
Pošto je bio na sasvim drugoj strani, još uvek ih nije primetio, ali mogao je to da učini svakog trenutka, a onda bi verovatno pobegao. Stajali su na drugoj strani groblja i čekali su da svi odu kući da bi oni mogli da pridju. Ali šta je on tražio na Kristininoj sahrani? Da li je i kod njega postojao osećaj krivice? Da li takav čovek, kakav je Boris uopšte poseduje neka osećanja?
Još kao dečak ostao je bez roditelja. @iveo je sam sa bratom. Zato je i postao takav. Da bi preživeo morao je po ceo dan da radi, a kada ga je društvo navuklo na drogu novac mu je bio itekako potreban. Krao je i radio svašta da bi imao para, ali to nikako nije moglo da opravda njegove postupke.
Medjutim počeo je da se menja. Kristina je bila u pravu. Pokušavao je da prestane da koristi drogu i skoro je uspeo u tome. Medjutim, društvo u kome je bio nije mu dalo šansu da se oporavi i da stane na pravi put.