Registrovani korisnici mogu postavljati video klipove i kratke tekstove-viceve kao i komentare pod svojim imenom,
takodje dobijaju i obavestenje preko emaila kada neko odgovori na njihov komentar.
Share on Facebook
userZanimacija
- Nemoj, molim te. Zbog mene. - preklinje ga
Kristina.
- Ako nećeš da mi pomogneš samo kaži. Naćiću
nekog ko hoće.
Nije se obazirao Marko na njene molitve. Nagnuo se preko nje i njenog sedišta, i otvorio joj vrata. Ništa više nije rekla, samo je izašla iz auta. Okrenula se, pogledala ga tužnim očima i pomislila:
”Zbog čega Marko? Ne radi nam to.” - a suza je sama krenula iz oka.
Ništa nije rekla. Prećutala je i zatvorila vrata auta. Marko je dao gas i nastavio pravo ulicom, ne osvrćući se nazad.
Pošto kod Kristine nije našao pomoć, Marko je potpuno digao ruke od nje. Ta je ljubav prošlost. Ali nije mnogo razmišljao o tome. Sad je imao važnija posla. Prvo je morao da nadje neko oružje. Znao je da je Filip jedini na koga je mogao da se osloni. Odlazi kod njega. Zatiče ga na ulaznim vratima, baš je krenuo negde.
- Zdravo bajko. Gde si pošao?
- Ej, otkud ti ovde?
- Trebaš mi kao nikada do sada.
- Naravno, samo kaži. Šta ti treba?
- Jesi li sam kući? - okretao se nervozno levo-
desno.
- Jesam, ajde upadaj.
Ulaze u kuću. Filip zatvara ulazna vrata.
- Šta si se toliko unervozio? Kaži šta te muči?
- Pištolj. Treba mi pištolj.
- ^oveče šta će tebi pištolj, jesi li ti normalan?
sa čudjenjem upita Filip.
- Sa jednim tipom imam još uvek neke nerašči-
šćene račune.
- Sa Borisom, zar ne?
- Da s njim. Ubiću ga. Moraš mi pomoći.
- Pa ti stvarno nisi normalan. - nasmeši se Filip.
Ja mislio samo me zezaš, a ti mrtav ozbiljan.
- Dobro me poznaješ FIlipe. Ja kad nešto naumim
od toga ne odustajem tako lako.
- Pazi, daću ti pištolj, ali jezik za zube? Ako
nešto iskrsne, nisam ti ja dao.
- Ne brini uopšte za to. Nego pitao sam se još
nešto...
- Šta je sad? - opet Filip počinje da se smeje.
Malo ti je jedan. - obojica počinju da se smeju.
- Ma ne to. Hoćeš li sa mnom?
- E ovome nikad kraja. - vrti glavu levo-desno
smešeći se.
- Sigurno će mi trebati pomoć. Nije baš ni da
sam ubio nekoga do sada.
- Dobro, ako si baš zapeo. Ubedio si me u dve
reči. - lagano smešeći se.
- Kad si slobodan?
- Uvek, ako hoćeš mogu i sad odmah.
- Sačekaćemo malo, potražićemo ga večeras u
gradu.
Potraga je najzad počela. Marko nije mislio na posledice. Rešio je da ga ubije i neće se plašiti nikakve kazne. Lutali su gradom, obilazili su sve kafiće, diskoteke. Raspitivali su se na ulici, ali od njega nije bilo ni traga. Da li je slutio nešto? Da li mu je neko nešto rekao?
- Sigurno ga je ona upozorila. Ma ne, nije moguće.
razmišljao je Marko naglas.
- Šta to govoriš Mare? Ništa te ne razumem?
- Sigurno mu je Kristina rekla da sam počeo da
ga tražim.
- Šta? Rekao si joj da planiraš da ga ubiješ?
- Da. Tražio sam da mi pomogne, da mi kaže
gde mogu da ga nadjem.
- Pa ti nisi normalan! Sad ćeš teško moći da ga
nadješ.
- Ma tražiću ga, pa makar mi to bilo poslednje,
a s njom ću tek da razgovaram.
Tražili su ga i dalje te večeri, ali ga nisu našli. Sutradan čim je ustao Marko odlazi pravo kod Kristine.
- Zašto mi to radiš? - čim je ugleda upita Marko.
- Ne razumem, o čemu to govoriš? - zbunjeno će
Kristina na to.
- Zašto si mu rekla?
- Šta sam rekla, kome sam rekla?
- Ne pravi se luda, Borisu.
- Nisam mu rekla ništa!
- Nemoj da me lažeš, znam da jesi! - vadi pištolj.
- Marko, molim te. Razmisli još jednom. Ja te
volim, ali ne želim da još neko strada zbog te
tvoje osvete.
- Ni ja nisam želeo da Ivan strada, ali mu je on
oduzeo život. I platiće mi zbog toga. Samo mi
kaži šta si mu rekla.
- Rekla sam mu samo da si me pitao gde izlazi.
On se promenio. Zaista. Koristi neke terapije
zbog droge. Nije više onaj stari. - pravdala se
Kristina.
- Ti to njega braniš? Ne mogu da verujem.
vraća pištolj za pojasem.
- Ne, ne branim ga, ali želim da se već jednom
okaneš te ideje.
- Nikada. A u svakom slučaju hvala ti na tome
što si ga upozorila.
- Marko, nemoj to da mi radiš. - počinje da plače.
- Ti si sama odabrala svoju sudbinu. To je ipak
jače od mene. Zbogom.
Ostavio je Kristinu uplakanu ispred kapije i krenuo kod Andjele. Znao je da na njenu podršku uvek može da računa. Tamo zatiče Jovanu.
- Ćao devojke.
- Ćao Mare.
- Šta radite?
- Ništa posebno, razgovaramo.
- Potrebna mi je jedna usluga.
- O čemu se radi?
- Ne mogu pred Jovanom. Jovana izvini.
- Ma hajde slobodno, neće ona nikom reći.
- Ali stvar je veoma ozbiljna.
- Kaži već jednom šta te muči.
- Posvadjao sam se sa Kristinom.
- Nije valjda! Zašto?
- Nije mi dala podršku kada mi je bilo najpotre-
bnije.
- Ne razumem.
- Razumećeš. - vadi pištolj na sto.
Da li ti je sada malo jasnije?
- Šta!” Od koga si ga kupio? - iznenadjena upita
Andjela.
- To nije važno. Važno je da će Ivanov ubica
uskoro platiti za sve.
- Šta planiraš da uradiš? Nemoj da se zezaš sa
tim.
- Ubiću ga. - reče Marko, a Andjela i Jovana
samo razmeniše poglede.
- Tek tako! Izaćićeš napolju i početi da pucaš!
- Ne, zato sam i došao kod tebe. Moraš da mi
saznaš gde se Boris kreće i da mi javiš.
- Ma ti nisi sasvim normalan, ali poznajem te
dobro, pa ne vredi s tobom raspravljati.
Uradiću to, i zbog tebe i zbog Ivana.
- Ja sad idem kući, a ti čim budeš saznala nešto
odmah me obavesti.
- Važi. Jovana i ja ćemo se pobrinuti za to.
- Ćao, vidimo se.
- Vidimo se. Javi čim nešto saznaš.
Jovana ćao.


dislike
4
Broj komentara: 0