Registrovani korisnici mogu postavljati video klipove i kratke tekstove-viceve kao i komentare pod svojim imenom,
takodje dobijaju i obavestenje preko emaila kada neko odgovori na njihov komentar.
Share on Facebook
userZanimacija
Dolorem sedare divinum opust est.
Umiriti bol božansko je delo.

Svanulo je novo jutro. Prethodna noć je urezala duboke tragove u životima mnogih ljudi ovog grada. Ivan je otišao zauvek. Došlo je mnogo prijatelja da mu odaju poslednju čast. Svi su plakali. U Markovim očima bilo je previše tuge. Suze su mu kvasile obraze. Još uvek nije mogao da se pomiri sa činjenicom da Ivana više nema. Gledao je nepomično samo u jednu stvar. Gledao je u njegovo nepomično telo. Gledao ga je po poslednji put. U trenutku dok je kovčeg sa Ivanovim telom polako spuštan u zemlju, on je mislio samo na jednu stvar:
Zašto ja nisam otišao umesto njega? Zašto?
Osećao je veliku krivicu zbog Ivanove smrti, ali još veću krivicu osećala je Kristina. Njen bivši dečko je kriv za ovu tragediju. Nije imala hrabrosti da mu se suprotstavi. ]utala je. Da je barem nešto rekla možda ne bi ni došlo do tuče, Ivan bi još uvek bio živ. Nije skrivala suze u svojim očima. Plakala je možda više od ostalih. Nadala se samo da postoji život na onom svetu i da će se opet sresti sa Ivanom i da će joj on oprostiti za ovo što se desilo.
Pogreb je završen. Svi su pošli kući. Marko i dalje nepomično stoji pored groba i kao malo dete govori neke nepovezane reči. Prilazi mu Kristina i počinje da ga teši kroz plač:
- Hajdemo Marko. Ne možeš više ništa da učiniš
za njega. Ja ću biti pored tebe. Pomoćiću ti da
prebrodiš ovu krizu. Hajdemo. Svi su već oti-
šli kući.
Ustaje polako od groba i kroz plač počinje da govori:
- Ništa ne brini brate. Uskoro ću ga poslati kod
tebe. Moćićeš za sve da mu vratiš. Jer ćeš
tada, na onom svetu, da budeš stariji od njega.
Jer, ko pre umre duže je mrtav.
- Hajdemo. Molim te.
- Idem, samo da se oprostim od njega.
Izgledao je potpuno bledo, kao da ni on sam nije živ. Mada se po njegovom izgledu to nije moglo ni reći. Napokon je pošao. Kristina ga je držala za ruku. Nije bio svestan šta se dogadja oko njega. Mislio je, ili je barem želeo, da je sve to samo jedan ružan san iz koga će se svakog trena probuditi.
Prolazili su dani. Polako je sve dolazilo na svoje mesto. Ivan će zauvek ostati u njegovom srcu, ali život ide dalje. Pred Markom je još mnogo života, što se ne bi moglo reći i za Borisa. Zakleo se da će ga osvetiti i to će učiniti po bilo koju cenu.
Prošlo je nešto više od dva meseca od Ivanove smrti. Nedelja je. Lagano pada prvi mrak. Marko odlazi kod Kristine da joj saopšti šta planira da uradi. Dolazi ispred njene kuće ali su sva svetla u kući bila pogašena.
- Kristina!
Niko se ne javlja.
Gde bi mogla biti? Sigurno je kod Katarine
pomislio je Marko.
Odlazi kod Katarine, koja je živela u istoj ulici, nekoliko kuća dalje, i tamo pronalazi Kristinu.
- Kristina, ulazi u auto!
- Zašto? Gde idemo?
- Ulazi kad ti kažem! Moramo da razgovaramo.
- Dobro, evo idem. Kaćo, vidimo se. ]ao.
Od kako je Ivan umro njihova veza je počela da slabi. Sve redje i redje su se vidjali, manje su komunicirali. Ukratko, nije im ni išlo baš najbolje. Ali ipak su se oboje nadali da će se stvari malo poboljšati. I dalje su se voleli kao nekada, samo to nisu iskazivali rečima. Za Marka je ona još uvek bila jedina devojka koja ga je činila srećnim, i možda jedina devojka koja ga je stvarno ludo volela. Ali posle svega što se dogodilo, u njemu su osećanja skoro nestala. Potpuno se zatvorio u sebe. Postao je sasvim drugi čovek.
Dakle, Kristina je ušla u auto.
- Kaži, šta je bilo?
- Ništa, došao sam samo da te vidim i da ti ka-
žem koliko te volim.
- To nije bilo potrebno da mi kažeš. I sama to
znam. I ja tebe volim još uvek, i ništa neće
uspeti da izbriše tu moju ljubav.
- Izvini ako sam prethodnih dana prema tebi bio
hladan. I sama znaš da jako teško podnosim to
što se desilo Ivanu. - primiče se polako pored
nje, koliko je to prostor izmedju sedišta
dozvoljavao, i lagano je ljubi, a zatim joj tiho
šapuće na uvo - Ali ako me zaista toliko voliš,
kao što tvrdiš, onda mi moraš pomoći da
ubijem Borisa.
Odguruje ga rukama od sebe.
- Ne! To ne mogu da uradim! Zar ne shvataš da
ćeš tako sebi uništiti život? ^ak nije ni doka-
zano da je on ubio Ivana! Ja znam da je on
kriv, ne branim ga, ali Ivana je mogao ubiti
bilo ko u onoj gužvi!
- To nije važno, on je započeo sve. Zakleo sam
se na Ivanovom grobu da ću osvetiti njegovu
smrt, i to ću učiniti sa zadovoljstvom, bez
obzira na posledice.


dislike
5
Broj komentara: 0