Registrovani korisnici mogu postavljati video klipove i kratke tekstove-viceve kao i komentare pod svojim imenom,
takodje dobijaju i obavestenje preko emaila kada neko odgovori na njihov komentar.
Share on Facebook
userZanimacija
Pošto su se spremili, Marko i Ivan, kao i obično, odlaze kod Andjele.
- Andjela! Andjela, jesi li spremna? - doziva
Marko Andjelu ispod njenog prozora.
- Jesam, evo idemo.
- Idemo? Ko je to još sa tobom? - začudjeno
upita Marko.
- Jovana, moja drugarica iz škole. Jel se sećaš
nje?
- Da, sećam je se.
U tom trenutku i Jovana se pojavljuje na prozoru, gledajući Marka preko Andjelinih ledja.
- ]ao Marko.
- ]ao Jovana.
- Može li i ona sa nama? - upita Andjela.
- Naravno da može. Samo požurite Kristina nas
čeka.
- Dobro, neće nigde da ode bez nas. Samo da se
javim mojima.
- Ti se javi a mi idemo. Hajde Jovana. Andjela
čekamo te u autu.
Još uvek je veče prolazilo u smehu i šali. Tako je uostalom trebalo da bude do kraja večeri. Pošto su pokupili i Kristinu, odlaze u kafić. Tamo su ih, izmedju ostalih, čekali i Filip sa svojim društvom kao i Kristinina drugarica Katarina. Društvo je, u principu, uvek bilo isto. Ponekad je neko izostajao, ali isto tako je i neko nov uvek bio dobrodošao.
Katarina je nova u njihovom društvu. Od skora je počela da izlazi s njima. Imala je i ona, naravno svoju priču, kao i svi ostali, zar ne.
Svi su bili veseli, nasmejani. Na trenutak Marko izvlači Ivana iz gužve.
- Brate, da te pitam nešto?
- Samo pitaj, šta ti treba?
- Šta misliš o Katarini?
- Pa, bogami, mogao bih da mislim o njoj po ceo
dan i celu noć naravno.
- Daj uozbilji se, stvarno te pitam.
- Dobro, šta hoćeš da čuješ?
- Da li ti se svidja?
- Slagao bih te kad bih rekao ne.
- Da kažem onda neku lepu reč o tebi?
- Samo napred, al nemoj da preteruješ. Znaš
ono: dobar dečko, iz dobre familije, i tako te
gluposti.
- Ništa se ti ne brini. Sad ću ja da vidim sa
Kristinom šta možemo da uradimo po tom
pitanju. Kristina! - odlazi ka njoj.
- Šta je bilo, nešto nije u redu?
- Dodji ljubavi da ti kažem dve tri slatke reči.
- Šta, šta je bilo? - iznenadjeno upita Kristina.
- Ima li Kaća dečka?
- A što tebe zanima ima li ona dečka ili ne?
- Pa svidja mi se. Lepa devojka, još slobodna.
- Jao... Ubiću te jednom. - dok to izgovara sta-
vlja mu ruke oko vrata i počinje da ga ljubi.
Stvarno te pitam, zašto hoćeš da znaš?
- Ako ti kažem da Kaća nema dečka i da ga
Ivan takodje nema, ovaj nema devojku, da li
bi mogla da povežeš te dve stvari? - upita
Marko ne skrivajući osmeh.
- Pa mogla bih. Imaš kanap?
- Sad ti mene zezaš. Naćiću.
- Šalim se. Videću šta mogu da uradim.
- Nema šta da vidiš. Potrudi se da to uspe.
- Ne brini. Mislim i da Kaća nije ravnodušna
baš prema njemu, ali se stidi da i meni kaže.
- Nije valjda?
- Jeste. Ali razgovaraću s njom, da vidim šta
će da mi kaže. Hajdemo.
I zaista je tako bilo. Pošto se Kaći svidjao Ivan još od onog trenutka kada su se upoznali, pre nekoliko meseci, nije bilo nikakvih problema. Sve je bilo onako kako je Marko želeo da bude. Objavili su veridbu. Sve je bilo u najboljem redu. U društvu kakvo je bilo njihovo, vreme je veoma brzo prolazilo. Već je bilo negde oko dva sata. Niko nije ni primetio da je vreme prošlo tako brzo.
Te večeri svi su imali nekog pored sebe. Marko je bio sa Kristinom, Ivan sa Katarinom, Andjela sa Filipom. Samo je Jovana bila sama. Ali ona je celo veče bila nešto zamišljena. Kao da je skrivala svoja osećanja ili je možda predosećala neku nesreću. I baš u trenutku kada je Marko poljubio Kristinu, prišao je neki tip za njihovim stolom. Moglo se videti da je ili pijan ili drogiran.
- Sklanjaj ruke s nje! - gledajući u Marka.
- Meni se obraćaš? - upita Marko.
- Da tebi. Beži od nje.
- Koj ti je djavo? Šta hoćeš? - Marko ustaje
vidno iznerviran.
- Ona je sa mnom. Kristina, ustaj kad ti kažem.
- Kristina, šta ovo treba da znači? Ko je ovo?
- Ma samo loša uspomena. Bivši. Nisam ga vi-
dela više od godinu dana. Borise, molim te idi.
- Čuo si je, bivši. Sad se gubi odavde! - Marko
ponovo seda za sto.
Samo što je Marko seo, kao grom iz vedra neba Boris ga prikova pesnicom za sto. Uspeo je ipak nekako da ustane. Svi su se okomili na Borisa, ali je i Boris imao dosta prijatelja u blizini. Izašli su na ulicu i tamo je nastala opšta tuča. Tuča koju više niko nije mogao da zaustavi.
Boris je živeo tu u samom centru grada. Radio je svakakve prljave poslove. Dilovao je drogu, sam je isto tako koristio, švercovao oružje, ali je često bio i osudjivan. Baš je bio izašao iz zatvora. Imao je dosta prijatelja, ali isto tako i dosta neprijatelja.
Tuča je trajala gotovo celih petnaest minuta. Ubrzo je došla policija. Kada se raščistila gužva Marko je ugledao Ivana kako sav krvav leži na ulazu u kafić. Brzo mu je pritrčao.
- Ivane, šta ti je, brate? Kaži nešto.
- Sredili smo ih, zar ne. - zadnjim atomima
snage izgovara to, a onda nastaje muk.
- Ivane, Ivane!
Počeo je da plače. Ivan mu je bio jedan od najboljih drugova. Znali su se celog života. S njim je proveo svoje najlepše dane. Nisu se razdvajali, svuda su išli zajedno.
Došla je i hitna pomoć. Odvezli su ga u bolnicu. U kolima hitne pomoći bili su i Marko i Kristina. Molili su boga za njegov život, ali nije mu bilo pomoći. Rana od noža bila je velika. Izgubio je dosta krvi i izdahnuo je na putu do bolnice.
To veče koje je trebalo da bude najlepše veče u njegovom životu pretvorilo se u pravi pakao.
I Kristina je plakala s njim. Smatrala je da je ona možda delom odgovorna za ono što se desilo. Ali to nije pomoglo Ivanu. To nije pomoglo da se on vrati. Njega više nema, ali će zauvek ostati u njihovim srcima i u njihovim mislima. Samo što ništa više neće biti kao pre. Uvenuo je jedan mladi ljudski život. Ivan je imao svega dvadeset godina, život je tek bio pred njim.
Kroz Markovu glavu u tom trenutku prolazile su mnoge stvari. Šta u ovom trenu reći njegovim roditeljima? Ja sam ga izveo. Sa mnom je izašao. Ja sam kriv za njegovu smrt. Da li će mi ikada oprostiti? Da li ću ja sam sebi ikada oprostiti?
Oči su mu bile pune suza. A bes i mržnja koju je osećao razarali su mu dušu. Medjutim, rešio je da bude jak i nastavi dalje. Onako izgubljen, nasred ulice, u ranu zoru, povikao je na sav glas.
- Hteo si rat! Dobićeš ga!
- Nemoj Marko. Sve će biti u redu. Smiri se,
znam da ti nije lako, ali život ide dalje. Moraš
ostati smiren. - tešila ga je Kristina.
- Pusti me! Ubiću ga! ^uješ li me, ubiću ga!
- Nemoj da se spuštaš na njegov nivo. Ići ćeš
u zatvor.
- A zar će on ići zbog ovoga?
- Ićiće. Videćeš.
- Nećeš me sprečiti. Ja sam rekao svoje.
- Ja ću razgovarati s njim. Neko mora to da
uradi. On mora da se leči. Drogira se, zar ne
shvataš?
- Ti bi posle svega trebala da budeš na mojoj
strani, ali nije važno. Ništa mi više nije
važno. Samo jedno znam; osveta će biti moja.


dislike
6
Broj komentara: 0